Prve audio knjige izumljene su za slepe Amerikance

Pre nego što su se koristile za muziku, long plej ploče (LP ploče) bile su korišćene gotovo isključivo za audio knjige. Ove audio knjige bile su podeljene slepim Amerikancima tridesetih i četrdesetih godina 20. veka. Zapravo, osobama koje nisu imale oštećen vid slušanje audio knjiga bilo je zakonski zabranjeno od 1934. do 1948. godine, zbog ugovora između izdavača i sindikata autora.

Futuristička predviđanja vezana za audio knjige sežu barem do kraja 19. veka. Ali audio knjige nisu postale popularne sve do pronalaska LP ploče, dvadesetih godina. Ploče na koje je moglo da stane samo 3-5 minuta muzike bile su norma, sve do četrdesetih. Kvalitet zvuka na LP pločama je tridesetih bio toliko loš, da je muzika zvučala katastrofalno. Stvar uz pomoć koje su se ploče puštale još uvek nije imala dinamički raspon, da bi muzika zvučala dobro.

Ono što se dobro čulo na LP pločama bila je živa reč, što je navelo saveznu vladu (preko Kongresne biblioteke i Kancelarije za administraciju napretka) i Nacionalnu federaciju slepih da koriste tehnologiju kako bi slepim Amerikancima omogućili veći pristup knjigama.

Između 1935. i 1942. godine, projektom The Talking Book proizvedeno je oko 23.000 gramofona, po ceni od oko 1,2 miliona dolara i zaposleno oko 200 ljudi u njihovoj fabrici. Skoro polovina radnika bila je slabovida. Iako je finansiranje od strane Kancelarije za administraciju napretka prestalo 1942, program je nastavljen sve do 1951, kada je Fondacija prestala da proizvodi gramofone, jer su tada već postali dostupni široj javnosti i više nije postojao zakon koji je branio običnim ljudima da kupuju gramofone i ploče. Iako Fondacija nije više proizvodila gramofone, Nacionalna služba biblioteka za slepe i fizički hendikepirane (NLS) nastavila je da stvara materijale – na kraju prelazeći na kasete, CD-ove i današnje digitalne tehnologije.

Autor: Met Novak

Izvor: gizmodo.com

Prevod: Lidija Janjić