„Prva knjiga Praha – Divlja lepotica“: Vredelo je čekati
U dugo očekivanom povratku Filipa Pulmana svetu iz trilogije „Njegova mračna tkanja“, dvoje dece se bore da zaštite bebu Lajru, dok se opčinjavajuća alegorija meša sa novom verzijom biblijske priče o potopu.
Filip Pulman je živi naslednik Luisa Kerola, Džordža Mekdonalda i, da, K. S. Luisa – uprkos tome što mu je Luis uvek na meti zbog religioznosti i mizantropije. Dok je Dž. K. Rouling nastavila tradiciju veselih školskih avantura sa uzbudljivim uplivom natprirodnih sila, Pulman je izabrao put čudesnih metafizičkih alegorija. Njegova nova knjiga upućuje na epsku poemu Edmunda Spensera, „Vilinska kraljica“, baš kao što se trilogija „Njegova mračna tkanja“ oslanja na Miltonov „Izgubljeni raj“. U ovom dugo očekivanom početku nove trilogije, Pulman se otvoreno poziva na svoje prethodnike: njegova mlada junakinja se zove Alisa, i priča je prati dok plovi Temzom u kanuu glavnog junaka Malkoma. Ali dok je Kerolovoj Alisi Temza bila idilični, pastoralni meandar, Pulmanova Alise plovi kroz savremenu apokalipsu.
Za početak, roman „Divlja lepotica“ ostavlja utisak staromodnog i ugodnog, kao da je smešten u slikovnicu o Oksfordu, punu mirisa kuvanog kupusa, pite od mesa i obilnih porcija pudinga, osvetljenu gasnim lampama i ugrejanu konjakom. Radnja se odvija 10 godina pre romana „Severna svetlost“ i otkriva kako je Lajra, buduća junakinja serijala „Njegova mračna tkanja“, odrasla u oksfordskom koledžu Džordan. Glavni junak, Malkom, crvenokosi, dobroćudni, razumni i ljubopitljivi jedanaestogodišnjak, radi u pabu svojih roditelja po imenu „Pastrmka“ i pomaže kaluđericama koje žive u samostanu na ostrvu koje se nalazi u blizini. On je donekle običan momak, a u suštini zlatni dečko – kao Pip i Oliver kod Dikensa, sa primesom Kima i Emila iz jednog drugog klasika kome se Pulman divi, „Emil i detektivi“, Eriha Kestnera. Što se tiče Alise, nju upoznajemo dok radi kao konobarica. Kada je mušterija uštine za zadnjicu, ona razbije pivsku kriglu i drškom zvekne napasnika.
Jedne noći, dok Malkom gleda velike gnjurce kako svijaju gnezda pored reke, on slučajno opazi neuspelu razmenu tajnih poruka, da bi se posle toga „sve ispunilo nesrećnom atmosferom sumnje i straha“. Pulman upire prstom u sve one loše stvari koje je iznedrilo posleratno društvo. U Malkomovom Oksfordu ne postoje više besplatne biblioteke; profesori su primorani da slede uskogrudi školski program, oni koji se ne slažu sa opšteprihvaćenim stavovima bivaju javno poniženi, a zatim nestaju. Romanom odjekuje besan krik upozorenja na opasnost od globalnog zagrevanja, nejednakosti i zločinačkih finansijskih špekulacija. Međutim, u Pulmanovom svetu, glavni štab ugnjetavača je u Ženevi, izvoru kalvinizma i učenja o predestiniranom prokletstvu koje Pulman žestoko napada, dok je Upsala sedište organizovanog otpora. Jeziv disciplinski sud i njegovi strašni ogranci nameću sveobuhvatni nadzor i sumornu intelektualnu poslušnost preko škola, navodeći decu da potkazuju svoje roditelje ako odbiju da se povinuju. Širom sveta, zlikovci tragaju za tajanstvenim prahom i njegovim moćima, a njihove spletke se postepeno otkrivaju kako ton priče postaje sve sumorniji.
Malkom i Alisa preuzimaju na sebe zadatak da spasu Lajru od gospođe Koulter i njene zle majke, i bebu donesu njenom ocu, glamuroznom lordu Asrijelu, koji za daimona ima snežnog leoparda. U pitanju je opstanak države. Šestomesečna Lajra je slatka beba, mnogo smirenija nego divlji devojčurak koji je u prethodnim knjigama raspirivao uzbudljivu dinamiku. Ona već ima svog daimona, nestašnog i čupavog Pantalaimona, koji je u stanju da menja oblike, a i Alisa i Malkom imaju svoje. Ovi dvojnici su najbolja Pulmanova dosetka, i pokazuju njegovo zanimanje za životinje, naročito ptice; Malkomovi daimoni su san svakog ljubitelja ptica – vodomar, zelentarka, i, noću, sova. Glavni zlikovac, silovatelj i pederast, krvožedan kad je prah u pitanju, zna da bude šarmantan kada to želi; njegov daimon je čudovišna hijena zloslutnog smeha, koja zapišava staze svojih žrtava. Ovaj pakleni pas, koji kao da je iskočio iz neke uvrnute gotske fantazije, istinski je oduran, i na čast je Pulmanu: u nadahnutoj književnosti, sentimentalnost, blagost i zašećerenost predstavljaju snishodljivost prema čitaocu.
Tu su i brojni mitološki motivi: predivno nahoče sa unapred određenom sudbinom, otmičari dece, nekoliko privlačnih aveti, i opasne teritorije. U Pulmanovoj priči epskih razmera prepliću se alegorija i biblijska priča o potopu: brane popuštaju, obale se ruše pod naletima olujnih oblaka, a poznati svet Oksforda i njegove livade nestaju u potopu.
Pulmanu je cilj da povrati čaroliju u živote čitalaca, kako mladih tako i onih drugih, da bi se mogli odupreti političkim božanstvima koje brane zadovoljstva, i religioznim učenjima o grehu i prokletstvu. U romanu „Divlja lepotica“, nada i ljubav postaju mogući zahvaljujući sposobnostima sporednih likova – stolarima, kuvarima i baštovanima – kao i prijateljstvu dvoje mladih junaka i njihovoj hrabrosti. Alisin lik je iznenađujuće dirljiv a pasusi o Malkomovim zbrkanim osećanjima prema njoj, dok ga drma pubertet, neki su od najpronicljivijih u knjizi.
I sam Pulman je drvodelja, umetnik i kaligraf, i donekle podseća na starog mornara iz Kolridžove poeme, dok zahteva od nas da obratimo pažnju na razne neprilike koje vrebaju sa svih strana. Energetski uređaji i razne druge maštarije alternativne budućnosti u ovoj novoj knjizi nalaze se u drugom planu a mali junaci su prepušteni sami sebi u svojoj plemenitoj borbi protiv ogromnih snaga zla.
Baš kao što Pulmanovi daimoni puno duguju Kolridžovim mislima o nadahnuću, a kroz njegovu maštu odjekuju Kitsove i Šelijeve nade i verovanja, tako i posvećenost izrađivanju stvari na najbolji mogući način odražava njegovo verovanje da će dobro skrojena priča ‒ poput malog, dobro istesanog čamca koji vodi decu na dugo i opasno putovanje ‒ obezbediti sklonište od svake oluje.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović
Filip Pulman je živi naslednik Luisa Kerola, Džordža Mekdonalda i, da, K. S. Luisa – uprkos tome što mu je Luis uvek na meti zbog religioznosti i mizantropije. Dok je Dž. K. Rouling nastavila tradiciju veselih školskih avantura sa uzbudljivim uplivom natprirodnih sila, Pulman je izabrao put čudesnih metafizičkih alegorija. Njegova nova knjiga upućuje na epsku poemu Edmunda Spensera, „Vilinska kraljica“, baš kao što se trilogija „Njegova mračna tkanja“ oslanja na Miltonov „Izgubljeni raj“. U ovom dugo očekivanom početku nove trilogije, Pulman se otvoreno poziva na svoje prethodnike: njegova mlada junakinja se zove Alisa, i priča je prati dok plovi Temzom u kanuu glavnog junaka Malkoma. Ali dok je Kerolovoj Alisi Temza bila idilični, pastoralni meandar, Pulmanova Alise plovi kroz savremenu apokalipsu.
Za početak, roman „Divlja lepotica“ ostavlja utisak staromodnog i ugodnog, kao da je smešten u slikovnicu o Oksfordu, punu mirisa kuvanog kupusa, pite od mesa i obilnih porcija pudinga, osvetljenu gasnim lampama i ugrejanu konjakom. Radnja se odvija 10 godina pre romana „Severna svetlost“ i otkriva kako je Lajra, buduća junakinja serijala „Njegova mračna tkanja“, odrasla u oksfordskom koledžu Džordan. Glavni junak, Malkom, crvenokosi, dobroćudni, razumni i ljubopitljivi jedanaestogodišnjak, radi u pabu svojih roditelja po imenu „Pastrmka“ i pomaže kaluđericama koje žive u samostanu na ostrvu koje se nalazi u blizini. On je donekle običan momak, a u suštini zlatni dečko – kao Pip i Oliver kod Dikensa, sa primesom Kima i Emila iz jednog drugog klasika kome se Pulman divi, „Emil i detektivi“, Eriha Kestnera. Što se tiče Alise, nju upoznajemo dok radi kao konobarica. Kada je mušterija uštine za zadnjicu, ona razbije pivsku kriglu i drškom zvekne napasnika.
Jedne noći, dok Malkom gleda velike gnjurce kako svijaju gnezda pored reke, on slučajno opazi neuspelu razmenu tajnih poruka, da bi se posle toga „sve ispunilo nesrećnom atmosferom sumnje i straha“. Pulman upire prstom u sve one loše stvari koje je iznedrilo posleratno društvo. U Malkomovom Oksfordu ne postoje više besplatne biblioteke; profesori su primorani da slede uskogrudi školski program, oni koji se ne slažu sa opšteprihvaćenim stavovima bivaju javno poniženi, a zatim nestaju. Romanom odjekuje besan krik upozorenja na opasnost od globalnog zagrevanja, nejednakosti i zločinačkih finansijskih špekulacija. Međutim, u Pulmanovom svetu, glavni štab ugnjetavača je u Ženevi, izvoru kalvinizma i učenja o predestiniranom prokletstvu koje Pulman žestoko napada, dok je Upsala sedište organizovanog otpora. Jeziv disciplinski sud i njegovi strašni ogranci nameću sveobuhvatni nadzor i sumornu intelektualnu poslušnost preko škola, navodeći decu da potkazuju svoje roditelje ako odbiju da se povinuju. Širom sveta, zlikovci tragaju za tajanstvenim prahom i njegovim moćima, a njihove spletke se postepeno otkrivaju kako ton priče postaje sve sumorniji.
Malkom i Alisa preuzimaju na sebe zadatak da spasu Lajru od gospođe Koulter i njene zle majke, i bebu donesu njenom ocu, glamuroznom lordu Asrijelu, koji za daimona ima snežnog leoparda. U pitanju je opstanak države. Šestomesečna Lajra je slatka beba, mnogo smirenija nego divlji devojčurak koji je u prethodnim knjigama raspirivao uzbudljivu dinamiku. Ona već ima svog daimona, nestašnog i čupavog Pantalaimona, koji je u stanju da menja oblike, a i Alisa i Malkom imaju svoje. Ovi dvojnici su najbolja Pulmanova dosetka, i pokazuju njegovo zanimanje za životinje, naročito ptice; Malkomovi daimoni su san svakog ljubitelja ptica – vodomar, zelentarka, i, noću, sova. Glavni zlikovac, silovatelj i pederast, krvožedan kad je prah u pitanju, zna da bude šarmantan kada to želi; njegov daimon je čudovišna hijena zloslutnog smeha, koja zapišava staze svojih žrtava. Ovaj pakleni pas, koji kao da je iskočio iz neke uvrnute gotske fantazije, istinski je oduran, i na čast je Pulmanu: u nadahnutoj književnosti, sentimentalnost, blagost i zašećerenost predstavljaju snishodljivost prema čitaocu.
Tu su i brojni mitološki motivi: predivno nahoče sa unapred određenom sudbinom, otmičari dece, nekoliko privlačnih aveti, i opasne teritorije. U Pulmanovoj priči epskih razmera prepliću se alegorija i biblijska priča o potopu: brane popuštaju, obale se ruše pod naletima olujnih oblaka, a poznati svet Oksforda i njegove livade nestaju u potopu.
Pulmanu je cilj da povrati čaroliju u živote čitalaca, kako mladih tako i onih drugih, da bi se mogli odupreti političkim božanstvima koje brane zadovoljstva, i religioznim učenjima o grehu i prokletstvu. U romanu „Divlja lepotica“, nada i ljubav postaju mogući zahvaljujući sposobnostima sporednih likova – stolarima, kuvarima i baštovanima – kao i prijateljstvu dvoje mladih junaka i njihovoj hrabrosti. Alisin lik je iznenađujuće dirljiv a pasusi o Malkomovim zbrkanim osećanjima prema njoj, dok ga drma pubertet, neki su od najpronicljivijih u knjizi.
I sam Pulman je drvodelja, umetnik i kaligraf, i donekle podseća na starog mornara iz Kolridžove poeme, dok zahteva od nas da obratimo pažnju na razne neprilike koje vrebaju sa svih strana. Energetski uređaji i razne druge maštarije alternativne budućnosti u ovoj novoj knjizi nalaze se u drugom planu a mali junaci su prepušteni sami sebi u svojoj plemenitoj borbi protiv ogromnih snaga zla.
Baš kao što Pulmanovi daimoni puno duguju Kolridžovim mislima o nadahnuću, a kroz njegovu maštu odjekuju Kitsove i Šelijeve nade i verovanja, tako i posvećenost izrađivanju stvari na najbolji mogući način odražava njegovo verovanje da će dobro skrojena priča ‒ poput malog, dobro istesanog čamca koji vodi decu na dugo i opasno putovanje ‒ obezbediti sklonište od svake oluje.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović
