Postoji jedna prilično sarkastična dosetka koja kaže da je književno delo toliko originalno – da ni na šta ne liči.

Naravno, svakom govorniku srpskog jezika jasno je šta znači sintagma ne ličiti ni na šta i svako zna da se jasno aludira na nizak kvalitet samog dela.

Ponekad se, međutim, pojavi i delo koje neodoljivo podseća na nekoliko davno napisanih i već klasičnih knjiga, a opet je piscu pošlo za rukom da to delo bude originalno, jedinstveno i maltene neponovljivo.

Upravo je takav slučaj sa knjigom Milisava Savića „Pepeo, pena, šapat“, kojoj nije lako odrediti ni žanr, a kamoli u jednom dahu nabrojati sva stara dela koja se kroz nju prožimaju i dobijaju sasvim novo značenje, pri čemu nimalo ne gube ona stara značenja, koja su ionako svima dobro poznata i koja se upravo kao takva savršeno uklapaju u karakterističan svet Savićeve knjige.

Ako se pođe od formalne strane, „Pepeo, pena, šapat“ nesumnjivo podseća na Danteovu „Božanstvenu komediju“, naročito kad se u obzir uzme igra brojeva, jer i Savićeva se knjiga sastoji iz tri dela, od kojih je svaki podeljen na jedanaest celina, što znači da ukupno ima trideset tri celine; dalje, svaka od tih celina ima po tri zasebna kraća teksta, što znači da ukupno ima devedeset devet kratkih tekstova, pri čemu broj trideset tri donekle postaje magičan kad se uoči da svaki od tri dela takođe ima toliko tekstova; kad se tome doda „Prolog“, onda je ukupno sto tekstova, koliko pevanja ima i Danteov spev, a kad se uračuna i Savićev „Epilog“, ne može delovati slučajno što konačan broj zasebnih tekstova neodoljivo podseća na cifru koja je odavno postala simbol za zbornik orijentalnih priča (101 prema 1001).

Sem toga, pisac ne skriva da je broj jedanaest odabran i zbog broja mitskih Argonauta, koji su u Savićevom viđenju dobili potpuno novo značenje time što su preneseni na njegove savremenike, a kao što je Dante imao Vergilija za vodiča kroz svoj imaginarni svet, Savić je tako za saputnika odabrao srpskog lirskog Odiseja – Miloša Crnjanskog, pa se stoga kroz knjigu umnogome prožimaju i „Lirika Itake“, „Seobe“, „Roman o Londonu“, „Kod Hiperborejaca“, „Embahade“, ali u nekim novim vremenima i možda još težim prilikama, naravno uz nezaobilazne Komedijanta Slučaja i Nakazu Apsurda.

Iako će svakome biti jasno da je prisustvo Crnjanskog u većini događaja čista fikcija, naročito onda kad Savić unosi autobiografske momente – ipak će i takvi anahronizmi delovati kao da se jesu dogodili, jer ako se niko više ne pita da li su Odisejeva putešestvija izmišljena ili stvarna, ako se niko ne pita da li je Dante zaista sreo Vergilija ili je to samo zamislio,  ako se niko ne zapita da li je Šeherezada odista tako neumorno pripovedala iz noći u noć ili je neko tek docnije dodao lik Šeherezade samo da bi kroz jednu novu priču povezao mnogobrojne stare priče – onda nikome neće smetati ni to što se u Savićevom delu dva velika srpska pisca različitih generacija istovremeno nađu u gradu obućara i besnila, premda je dobro poznato da je onaj drugi pisac tamo otišao u dobrovoljno izgnanstvo tek nekoliko godina nakon što se prvi vratio otuda iz prisilnog izgnanstva.

Teško je dati konačnu reč o Savićevoj knjizi, jer ako pravi pisci ne vole tačku, ako je i Šeherezada nakon tačke počinjala rečenicu veznikom „I“ samo da bi odložila završetak (a u njenom slučaju to je bilo pitanje života ili smrti), onda ni čitaocu nakon pročitane poslednje stranice „Pepela, pene, šapata“ neće biti draga ona krajnja tačka, nego će poželeti da se vrati na početak i da iznova prođe sve trostruke krugove zajedno sa jedanaestoro Argonauta i sa trojicom Odiseja – sa onim homerovskim, zatim sa onim lirskim, najzad i sa ovim proznim.

Autor: Dušan Milijić