Profesionalac: „Roman o pijanstvima“ Igora Marojevića
Pripovedač i antijunak „Romana o pijanstvima“ Igora Marojevića deklariše se kao dvostruki profesionalac: „Pisao sam svaki dan, kao što sam svakodnevno pio: po pozivu nisam bio samo pisac nego i alkoholičar“ (160). Iako se možda alkoholizam neprimetno ušunjao u piščev život kao rezervna profesija, priroda ovog zanata je da vremenom postane ravnopravan, ako ne i stariji poslovni partner. Za razliku od kovačevićevskih profesionalaca koji obično ne piju na dužnosti, ovde pisac s vremenom mora da konzumira dve dužnosti kako bi ostao to što jeste. (Ipak, postoji mala ograda koja će kasnije postati važnija: antijunak ne piše baš u pijanstvu, nego u drugoj fazi procesa, u stanju mamurluka.) Osim pripovedača, u „Romanu o pijanstvima“ i veliki broj sporednih likova takođe se bavi književnošću i takođe alkoholom, čime se daje široki i brutalno realistički zahvat u srpsku književnu scenu.
Uprkos takozvanoj teškoj temi, Marojević većim delom uspeva da roman učini neverovatno zabavnim. Ako bi se vankontekstualno čitala sva pijana zbitija, ona bi se mogla doživeti kao heterotopni incidenti, preobraženi humorom. Time postaju okidač za samilosno shvatanje pripovedača kao onog koji ne može da se snađe između dva sveta, za njegovo viđenje kao potopljene ili potonule komičke lude u mreži likova koji pokušavaju da ostanu na suvom (papiru). U romanu ima, dakle, uspelog apsurdnog ili zaumnog humora. Pripovedačeva partnerka iz Barselone, Ana, ogrezla je u alkoholizmu. Njena obeznanjenost se uz pomalo crnohumorni obrt na jednom mestu dočarava ovako: „Ona je kroz smešak klimala glavom, osim kad joj je padala“ (208). Čak i pripovedač ponekad postaje trezveno superiorniji od nje, paradoksalno opažajući: „Pogledao sam u Anu surevnjivo i u njoj prepoznao dokaz da su pijanci toliko nepouzdane osobe da će izdati čak i alkohol“ (200).
Posebno je smešna naratorova infantilna sklonost ka tučama. Fokalizacija muških likova uvek počinje od njihove visine, uz projekciju uloge fizičkog gabarita u potencijalnom okršaju. Premeravanje drugog čoveka odvija se u svrhe pripreme mizanscena za nezrela ispoljavanja maskuliniteta ili za pijana produciranja sopstvenog fizičkog obličja u cilju šepurenja. Naravno, na realističkoj ravni, kada se infantilna (anti)utopija adolescentske tuče i ostvari, pripovedač dobija priliku za fokalizaciju iz veoma uniženog položaja, onoga naime na patosu. Patosiranom od batina, antijunaku se otvaraju zanimljiva vrata novih narativnih percepcija, sa lepim komičkim književnim obrtima.
Saspens romana je u tome što narator nekoliko puta prestaje da pije, da bi se nanovo vraćao alkoholu. Okolne radnje se odvijaju oko ovog centralnog „zapleta“. Partnerke najpre ucenjuju pa zatim i napuštaju pripovedača kada ovaj ne uspeva da ostane dosledan u odluci o apstinenciji. Posledica vraćanja alkoholu jeste, pored ostalog, seksualni neprofesionalizam izražen u povremenim autoironičnim opisima seksualnih disfunkcija, ali još više u neprofesionalizmu doživljaja ljubavi. Ona je amaterska, zato što drugačiji emotivni život nije moguć do li u skoro profesionalnom promiskuitetu.
Bezbrojne su diplomatske veštine koje pripovedačeva majka primenjuje u vezi sa sinovljevim alkoholizmom. Sledstveno tome, postoji nekoliko ubedljivo predstavljenih pokušaja da se pripovedač skine sa alkohola, i još uverljivije dočaranih terapijskih neuspeha. U traženju izgovora za recidive nalazimo svojevrsne pikarske strategije u koje je upletena i lokalna motivacija obrednog i običajnog pijenja na Balkanu. Posle svih peripetija zasnovanih na dilemi da li će ovaj alkoholičarski pikaro prestati da pije, dolazi se do otvorenog kraja u kojem pripovedač naručuje čašu „riohe“, španskog crnog vina, za koju ne znamo da li će je i popiti.
Zbog toga što na mimetičkom planu nema govora o poverenju u racionalne motivacione tokove ovakvog antiheroja, otvoreni kraj daje nagoveštaje za čitanje romana u jednom novom smeru. I pre završetka, tokom pripovedanja daju se opipljivi dokazi kako alkohol počinje da gubi svoja privlačna svojstva. Viljamovka miriše poput laka za nokte, izvesno belo vino ima ukus mazuta, jedno crnogorsko vino srodno je ukusu kiselog sirupa, smederevski „tikveš“ ostavlja ukus kao da se sisa sukrvica sa cevanice a jedna meksička rakija ima blagi šmek po gumi. Osim toga, kod pripovedača se javlja perverzni užitak dok ga partnerke ostavljaju, jer tako dobija dvostruki razlog za tugu i dupli uzrok depresijâ. Kada pri kraju romana antijunak napiše: „Gotovo jače no ikad i bez obzira na lekove, iznurujuće me je tištilo u centru za tugu u grudima“ (196), to predstavlja ako ne nemogući racionalni poziv u pomoć, a ono sigurno jasan znak potrebe za izbavljenjem.
Žudnja za spasenjem će, opet na uveliko komičan način, pokušati da se zadovolji pristupanjem katolicizmu, ali i to se ispostavlja još jednom deluzijom. Ozbiljniji je pokušaj da se sigurnije koordinate spasa nađu u novom književnom patriotizmu. Pripovedač govori da je o svom gradu i svojoj zemlji gunđao gadosti, te da je povratkom u Beograd pre svega želeo da očuva svoj srpski jezik. Bio je krajnji čas da se manje drži „barselonskih i zapadnoevropskih merila u donošenju suda o Beogradu“ (221), što bi se imalo čitati i u smislu mikro manifestnog iskaza o nužnosti dekolonizovanog pogleda kao putu spasenja i propovedača i – metanarativno – srpske književnosti o kojoj se sve vreme u „Romanu o pijanstvima“ posredno govori.
Novi književni patriotizam mogao bi se sastojati u spajanju dva profesionalizma u jedan: natopiti jezik jezikom. Teško je, ali ne i nemoguće, književnu inspiraciju i kao tuč teško zadovoljstvo pisanja naći i u evociranju štimunga izazvanog uz pomoć alkohola. Mamurluk je jedno od mogućih kreativnih stanja koje je „prirodno“ najproduktivnije za pripovedača Marojevićevog romana. Međutim, veći izazov bi bila „veštačka“ i time „umetničkija“ proizvodnja bezalkoholnog mamurluka, kada bi u domaštanom metafikcionalnom razrešenju pripovedač ovog i budućih romana odlučio da ipak ne popije onu „riohu“. „Roman o pijanstvima“ jeste odličan proizvod prirodno mamurnih „rajeva“, ali književnost može da bude i profesionalni antiraj u kojem se re-kreiraju rajevi za Druge.
Autor: Igor Perišić
Izvor: „Sveske“, jun 2020, br. 36.
Uprkos takozvanoj teškoj temi, Marojević većim delom uspeva da roman učini neverovatno zabavnim. Ako bi se vankontekstualno čitala sva pijana zbitija, ona bi se mogla doživeti kao heterotopni incidenti, preobraženi humorom. Time postaju okidač za samilosno shvatanje pripovedača kao onog koji ne može da se snađe između dva sveta, za njegovo viđenje kao potopljene ili potonule komičke lude u mreži likova koji pokušavaju da ostanu na suvom (papiru). U romanu ima, dakle, uspelog apsurdnog ili zaumnog humora. Pripovedačeva partnerka iz Barselone, Ana, ogrezla je u alkoholizmu. Njena obeznanjenost se uz pomalo crnohumorni obrt na jednom mestu dočarava ovako: „Ona je kroz smešak klimala glavom, osim kad joj je padala“ (208). Čak i pripovedač ponekad postaje trezveno superiorniji od nje, paradoksalno opažajući: „Pogledao sam u Anu surevnjivo i u njoj prepoznao dokaz da su pijanci toliko nepouzdane osobe da će izdati čak i alkohol“ (200).
Posebno je smešna naratorova infantilna sklonost ka tučama. Fokalizacija muških likova uvek počinje od njihove visine, uz projekciju uloge fizičkog gabarita u potencijalnom okršaju. Premeravanje drugog čoveka odvija se u svrhe pripreme mizanscena za nezrela ispoljavanja maskuliniteta ili za pijana produciranja sopstvenog fizičkog obličja u cilju šepurenja. Naravno, na realističkoj ravni, kada se infantilna (anti)utopija adolescentske tuče i ostvari, pripovedač dobija priliku za fokalizaciju iz veoma uniženog položaja, onoga naime na patosu. Patosiranom od batina, antijunaku se otvaraju zanimljiva vrata novih narativnih percepcija, sa lepim komičkim književnim obrtima.
Saspens romana je u tome što narator nekoliko puta prestaje da pije, da bi se nanovo vraćao alkoholu. Okolne radnje se odvijaju oko ovog centralnog „zapleta“. Partnerke najpre ucenjuju pa zatim i napuštaju pripovedača kada ovaj ne uspeva da ostane dosledan u odluci o apstinenciji. Posledica vraćanja alkoholu jeste, pored ostalog, seksualni neprofesionalizam izražen u povremenim autoironičnim opisima seksualnih disfunkcija, ali još više u neprofesionalizmu doživljaja ljubavi. Ona je amaterska, zato što drugačiji emotivni život nije moguć do li u skoro profesionalnom promiskuitetu.
Bezbrojne su diplomatske veštine koje pripovedačeva majka primenjuje u vezi sa sinovljevim alkoholizmom. Sledstveno tome, postoji nekoliko ubedljivo predstavljenih pokušaja da se pripovedač skine sa alkohola, i još uverljivije dočaranih terapijskih neuspeha. U traženju izgovora za recidive nalazimo svojevrsne pikarske strategije u koje je upletena i lokalna motivacija obrednog i običajnog pijenja na Balkanu. Posle svih peripetija zasnovanih na dilemi da li će ovaj alkoholičarski pikaro prestati da pije, dolazi se do otvorenog kraja u kojem pripovedač naručuje čašu „riohe“, španskog crnog vina, za koju ne znamo da li će je i popiti.
Zbog toga što na mimetičkom planu nema govora o poverenju u racionalne motivacione tokove ovakvog antiheroja, otvoreni kraj daje nagoveštaje za čitanje romana u jednom novom smeru. I pre završetka, tokom pripovedanja daju se opipljivi dokazi kako alkohol počinje da gubi svoja privlačna svojstva. Viljamovka miriše poput laka za nokte, izvesno belo vino ima ukus mazuta, jedno crnogorsko vino srodno je ukusu kiselog sirupa, smederevski „tikveš“ ostavlja ukus kao da se sisa sukrvica sa cevanice a jedna meksička rakija ima blagi šmek po gumi. Osim toga, kod pripovedača se javlja perverzni užitak dok ga partnerke ostavljaju, jer tako dobija dvostruki razlog za tugu i dupli uzrok depresijâ. Kada pri kraju romana antijunak napiše: „Gotovo jače no ikad i bez obzira na lekove, iznurujuće me je tištilo u centru za tugu u grudima“ (196), to predstavlja ako ne nemogući racionalni poziv u pomoć, a ono sigurno jasan znak potrebe za izbavljenjem.
Žudnja za spasenjem će, opet na uveliko komičan način, pokušati da se zadovolji pristupanjem katolicizmu, ali i to se ispostavlja još jednom deluzijom. Ozbiljniji je pokušaj da se sigurnije koordinate spasa nađu u novom književnom patriotizmu. Pripovedač govori da je o svom gradu i svojoj zemlji gunđao gadosti, te da je povratkom u Beograd pre svega želeo da očuva svoj srpski jezik. Bio je krajnji čas da se manje drži „barselonskih i zapadnoevropskih merila u donošenju suda o Beogradu“ (221), što bi se imalo čitati i u smislu mikro manifestnog iskaza o nužnosti dekolonizovanog pogleda kao putu spasenja i propovedača i – metanarativno – srpske književnosti o kojoj se sve vreme u „Romanu o pijanstvima“ posredno govori.
Novi književni patriotizam mogao bi se sastojati u spajanju dva profesionalizma u jedan: natopiti jezik jezikom. Teško je, ali ne i nemoguće, književnu inspiraciju i kao tuč teško zadovoljstvo pisanja naći i u evociranju štimunga izazvanog uz pomoć alkohola. Mamurluk je jedno od mogućih kreativnih stanja koje je „prirodno“ najproduktivnije za pripovedača Marojevićevog romana. Međutim, veći izazov bi bila „veštačka“ i time „umetničkija“ proizvodnja bezalkoholnog mamurluka, kada bi u domaštanom metafikcionalnom razrešenju pripovedač ovog i budućih romana odlučio da ipak ne popije onu „riohu“. „Roman o pijanstvima“ jeste odličan proizvod prirodno mamurnih „rajeva“, ali književnost može da bude i profesionalni antiraj u kojem se re-kreiraju rajevi za Druge.
Autor: Igor Perišić
Izvor: „Sveske“, jun 2020, br. 36.
