Obmana i njeno otkrivanje jako su česta pojava, a naročito ako sa nekim pregovarate o poslovnim ugovorima, zapošljavate ljude, radite u policiji ili kada ste u vezi. Ljudi vas svakodnevno slažu od deset do dvesta puta na dan. Stranci prosečno izgovore tri laži u prvih deset minuta upoznavanja. Koleg

Jedanaestogodišnja Tisa voli fantastiku i serijale. Pomno prati Tarvinove avanture, i dok mi danas ovo objavljujemo, ona vredno čita četvrti deo… Ovo je treći deo serijala knjiga „Okean od papira“, pa, moja preporuka je, da pre nego što pročitate ovu knjigu, pročitate prva dva dela. Tarvin je u proš

„Dnevnik besne domaćice“ američke spisateljice Sju Kofman izvorno je objavljen 1967. i ispostavio se kao knjiga–preteča oslobađanja žene u SAD. Glavnoj junakinji Tini Bolzer nije dovoljno što je udata za uspešnog, zgodnog i mladog advokata s kojim ima dve divne kćerke, sedmosobni stan na Menhetnu i

Jelicu Greganović zamišljam kako žustro stupa u svaki novi dan (uprkos tome što spominje da joj je koleno zadalo dosta muke) i žanje trenutke, koji bi drugima promakli, skladišteći ih u knjiške magaze, kao što je i ova poslednja „Život za poneti“. Njene ruke, duša, misli, sećanja staju u priče kao š

Biti kubanski književnik i pisati o trockizmu, staljinizmu, političkom fundamentalizmu, duhovnom groblju popločanom dobrim namerama nije nimalo jednostavno; ali sve to raditi i živeti na Kubi, a ne u pravom ili prividnom izgnanstvu, već je samo po sebi umetnost, bez obzira na rezultat. Osim što je k

Dženis Džoplin, oštra hipi bela devojka koja je – u ondašnje vreme je to bilo popularno reći – mogla da peva kao crnkinja, trebalo bi da ima status jedne od najznačajnijih kulturnih figura u poslednjih pola veka. Međutim, iako ona svakako jeste pop ikona, njen značaj umanjen je dužinom trajanja njen

Malo koji savremeni roman ima tako upečatljiv početak kao „Majka ubice“ švedske autorke Ide Linde: „Sin me je pitao: Da li bi me volela da nekog ubijem? I to je bilo pre nego što smo znali. Jer moj sin je bio samo dečak kad me je pitao: Da li bi me volela da nekog ubijem? A ja sam odgovorila: Da.„ U

Možda gradovi, mesta (prostor) mogu strpljivo čekati da u njih dođemo, ali nas vreme ne čeka. Putovanje kroz vreme neprestano traje čak i onda kad nismo u pokretu. Krećemo se kroz njega, ni brže, ni sporije, uvek jednakom brzinom, bez obzira što nam se čini da nije uvek tako. I koliko je prostor pre