Prikaz zbirke Slavenke Drakulić „Nevidljiva žena i druge priče“ – Vidljiva starost nevidljivih ljudi
Zašto je, kako godine odmiču, čovekova starost sve više vidljiva dok sâm čovek postaje nevidljiv?
Zbog čega starost vremenom počinje da se uzima kao presudna za stav i odnos okoline prema čoveku?
Zašto starost postane najvažnija, štaviše izrazito negativna, osobina jedne ličnosti koja i te kako ima svojih pozitivnih strana?
Na ova i brojna druga zabrinjavajuća (ali često izbegavajuća) pitanja, nedvosmislene i ponekad veoma teške odgovore nudi zbirka od šesnaest priča, kojoj je autorka Slavenka Drakulić nadenula naslov „Nevidljiva žena i druge priče“, istakavši time osnovni motiv svake priče, a ne samo one koja je poslužila za sveobuhvatni naslov zbirke.
Iako nisu u svim pričama centralni likovi žene, nego ponekad i muškarci, ipak se kao svojevrsna konstanta provlači motiv nevidljivosti, što neretko iz simbolike zaista prelazi u domen realnosti, jer se javlja kao posledica starenja, koje sa sobom donosi i odbačenost, teret, dosadu, pa i sramotu.
Baveći se sudbinama ostarelih ljudi, ali i njihovom neposrednom okolinom, Slavenka Drakulić pokušava da prodre u suštinske razloge odbačenosti kojom su starije generacije izložene, ali i u motive ponašanja mlađih generacija, čiji pripadnici osećaju iskrenu grižu savesti zbog lošeg ophođenja prema svojim roditeljima, premda nikada ne menjaju takvo svoje ponašanje, pa im na kraju ostaje samo kajanje i gorko sećanje nakon smrti onoga prema kome se nisu ophodili na dostojan način.
Osvrnuvši se na odnos između ćerke i majke, ćerke i oca, muža i žene, ali i žene prema samoj sebi, Slavenka Drakulić je ovom zbirkom učinila da se svaki čitalac (kojoj god generaciji pripadao) može prepoznati bar u jednoj priči, ali i spoznati sopstveno ponašanje prema roditeljima i prema sebi, nakon čega će proniknuti u uzroke svojih postupaka i možda pronaći način da nešto promeni na bolje dok ne bude prekasno, odnosno dok se jednog dana ne uveri kako čovek postane i sâm sebi nevidljiv onda kad svi ostali prestanu da ga primećuju.
Posmatrana kao posebna vrsta samoće, starost se u ovoj knjizi ponekad ogoljava i do naturalizma koji je teško podnošljiv, ali ipak neophodan za razumevanje celog problema, naročito onda kad se i bolest uplete u starenje i kad je jedini način da se bude vidljiv zapravo zajednica sa još nekim nevidljivim.
Opisujući sudbine starih ljudi, priče ponekad donose i slikovitu panoramu ambijenta u kome se radnja odigrava, pa će čitaoci imati priliku da se upoznaju sa strogim patrijarhalnim odnosima i statusnim simbolima koji su nekada činili nepisani (i ko zna odakle nametnuti) zakon uspešne porodice, ali će im iskrsnuti i potresne slike iz sadašnjosti pred kojima se neretko zatvaraju oči i za koje bi mnogi zaista poželeli da postanu nevidljive.
Iako je koncipirana kao zbirka zasebnih pripovedaka, ova se knjiga može posmatrati i kao roman od šesnaest srodnih priča, jer iako svaku priču lako možemo shvatiti kao posebnu i zaokruženu celinu, ipak ih nije teško povezati u svojevsrni roman, tim pre što nijedan lik nije imenovan, pa se u jednoj priči bez problema prepoznaje lik iz druge priče – a sve i da je autorka imala na umu potpuno različite ljude i sudbine, ipak se oni stapaju u jedno, makar to bila i nevidljivost.
Na taj način, Slavenka Drakulić je upravo pomoću svojih priča učinila da starost, koja je već ionako vidljiva do nepodnošljivosti, bude sagledana na dostojan i prikladan način, sa svim svojim manama, pa su i oni koje je nevidljivost zahvatila postali najzad vidljivi.
Autor: Dušan Milijić
