Prikaz zbirke „Pod srpom i čekićem i druge priče“ Ivana Bunjina: Bila jednom jedna Rusija
Objavljivan pre više decenija, znameniti ruski književnik Ivan Aleksijevič Bunjin (1870–1953) sve donedavno je promicao pažnji našeg čitalaštva. U neku ruku to ne čudi, zbog velikana u čijoj se senci niko ne bi postideo – od Gončarova, preko Tolstoja i Dostojevskog pa do Čehova. Ipak, beogradska Laguna reaktuelizovala je poslednjeg ruskog klasika objavivši zbirku njegovih priča po izboru i u prevodu Dejana Mihailovića.
Bunjin je bio posvećeni antiboljševik i kritičar Sovjetskog Saveza. Poticao je iz plemićke porodice, za kakve nakon Oktobarske revolucije 1917. godine nije bilo mesta u društvu. Njegov rani rad obeležen je idiličnim opisima ruskog sela i kulturnog nasleđa ruskog plemstva na izmaku. Motiv nestanka i urušavanja naročito je prisutan u kasnijim delima, a posebno nakon revolucije. Prve godine revolucije Bunjin je provodio u oblastima Rusije koje su držali beloarmejci, da bi se 1920. godine, iz luke u Odesi, otisnuo u svet koji ga je, trinaest godina kasnije, ovenčao Nobelovom nagradom za književnost.
Ako je revoluciji u početku i davao šansu, Bunjin se u nju brzo razočarao, čime podseća na Jurija Živaga, ikoničnog Pasternakovog junaka. Bunjinova se kritičnost nije zadržavala na političkom. Revolucija je pretila da potkopa dotadašnje intelektualne, duhovne i umetničke domete, pa i samu budućnost ruske književnosti. U atmosferi straha i samocenzure nijedno društvo ne prosperira, pa ni tako veliko kao što je rusko.
Odabranih 78 priča, koje su pred čitaocima, obuhvataju emigrantski period Bunjinovog stvaralaštva. Radi se o takozvanim minijaturama koje, uprkos svedenosti, predstavljaju pokušaj povratka u prošlost – u jedan izgubljeni svet i doba prohujalo sa vihorom. U Bunjinovim pesmama, povestima i pripovetkama, u dužim novelama koliko i u minijaturama, ogledaju se poetički tokovi savremene književnosti, prevashodno mračni i setni tonovi svojstveni modernizmu. Na tragu pisaca-sunarodnika, video je Rusiju kao vuka koji dlaku menja ali ćud nikada: „Takva je i Rusija. Čitava naša istorija je korak napred, dva nazad, svom iskonskom biću – sirovom primitivizmu, prapočetku stvari.“
Moskva, Volga, Tver, Kazanj. Pariz. Prvu priču, po kojoj je i naslovljeno Lagunino izdanje „Pod srpom i čekićem i druge priče“, autor pripoveda u putopisnoj formi. Obilazi manastire, varoši i sela nekada carske, a potom revolucionarne Rusije. Svedoči promenama. Staro nestaje, a novo po svaku cenu treba utabati. Kao tamna slutnja promiču preteći prizori, kao u pirgovima Izmajlova: „U crkvi se takođe ruši. Rupe umesto prozora, izvaljeni ramovi, po podu krš i lom i ti isti ramovi i razbijeno staklo. Tu i tamo u zlatnom ikonostasu poneka ikona je istrgnuta. Kad sam ušao, jato vrabaca poletelo je sa poda, sa zlatnih ukrasa nad likovima svetaca… A kako je čuveno bilo ovo imanje!“
I kad propada Rusija je široka. Opisavši stari umor, novu epohu i život malog čoveka, Bunjin je u izgnanstvu održavao vezu sa domovinom, pohranivši je u lagumima sećanja. Svaka od kratkih priča svojevrsni je portret svakodnevice. U njima nema junaka, gubitnika ili pobednika, već golog života u svom najstvarnijem obličju. Bunjin ispoljava nesvakidašnji dar da čitav život svede u nekoliko redaka, da ih simbolizuje prvim poljupcem (priča „Alja“), bajkovitim zimskim klizalištem („Kumir“), stepskim požarom na horizontu letnje večeri („Daleki požar“) ili pak dečjom igrom pokraj uleglih humki („Kapela“).
Pre desetak godina, u engleski rečnik ušla je reč sonder – prožimajući osećaj da ljudi oko nas vode vredne i složene živote baš kao što je i naš, čak i ako toga nismo svesni. Upravo time odišu Bunjinove kratke priče. U jednoj od njih, seljak dolazi na pijacu da kupi sanduk za upokojenu majku. Skrhan ali u žurbi, jer prekinuo je kosidbu. Posle kraćeg prebiranja, prodavac poče da hvali jedan od sanduka. Izdržaće, kaže, do sudnjega dana. Seljak se ipak naginje nad njim i pažljivo zagleda. Uočava da dno nije sačinjeno od jedne već dve, neravne, čvornovate i rđavo spojene daske. Najednom seljak živnu s nadom u popust: „Ovo je škart, golube moj! Uzeću ga ako spustiš na petaka. I to samo radi mamice!“
Autor: Ivan Radanović
Bunjin je bio posvećeni antiboljševik i kritičar Sovjetskog Saveza. Poticao je iz plemićke porodice, za kakve nakon Oktobarske revolucije 1917. godine nije bilo mesta u društvu. Njegov rani rad obeležen je idiličnim opisima ruskog sela i kulturnog nasleđa ruskog plemstva na izmaku. Motiv nestanka i urušavanja naročito je prisutan u kasnijim delima, a posebno nakon revolucije. Prve godine revolucije Bunjin je provodio u oblastima Rusije koje su držali beloarmejci, da bi se 1920. godine, iz luke u Odesi, otisnuo u svet koji ga je, trinaest godina kasnije, ovenčao Nobelovom nagradom za književnost.
Ako je revoluciji u početku i davao šansu, Bunjin se u nju brzo razočarao, čime podseća na Jurija Živaga, ikoničnog Pasternakovog junaka. Bunjinova se kritičnost nije zadržavala na političkom. Revolucija je pretila da potkopa dotadašnje intelektualne, duhovne i umetničke domete, pa i samu budućnost ruske književnosti. U atmosferi straha i samocenzure nijedno društvo ne prosperira, pa ni tako veliko kao što je rusko.
Odabranih 78 priča, koje su pred čitaocima, obuhvataju emigrantski period Bunjinovog stvaralaštva. Radi se o takozvanim minijaturama koje, uprkos svedenosti, predstavljaju pokušaj povratka u prošlost – u jedan izgubljeni svet i doba prohujalo sa vihorom. U Bunjinovim pesmama, povestima i pripovetkama, u dužim novelama koliko i u minijaturama, ogledaju se poetički tokovi savremene književnosti, prevashodno mračni i setni tonovi svojstveni modernizmu. Na tragu pisaca-sunarodnika, video je Rusiju kao vuka koji dlaku menja ali ćud nikada: „Takva je i Rusija. Čitava naša istorija je korak napred, dva nazad, svom iskonskom biću – sirovom primitivizmu, prapočetku stvari.“
Moskva, Volga, Tver, Kazanj. Pariz. Prvu priču, po kojoj je i naslovljeno Lagunino izdanje „Pod srpom i čekićem i druge priče“, autor pripoveda u putopisnoj formi. Obilazi manastire, varoši i sela nekada carske, a potom revolucionarne Rusije. Svedoči promenama. Staro nestaje, a novo po svaku cenu treba utabati. Kao tamna slutnja promiču preteći prizori, kao u pirgovima Izmajlova: „U crkvi se takođe ruši. Rupe umesto prozora, izvaljeni ramovi, po podu krš i lom i ti isti ramovi i razbijeno staklo. Tu i tamo u zlatnom ikonostasu poneka ikona je istrgnuta. Kad sam ušao, jato vrabaca poletelo je sa poda, sa zlatnih ukrasa nad likovima svetaca… A kako je čuveno bilo ovo imanje!“
I kad propada Rusija je široka. Opisavši stari umor, novu epohu i život malog čoveka, Bunjin je u izgnanstvu održavao vezu sa domovinom, pohranivši je u lagumima sećanja. Svaka od kratkih priča svojevrsni je portret svakodnevice. U njima nema junaka, gubitnika ili pobednika, već golog života u svom najstvarnijem obličju. Bunjin ispoljava nesvakidašnji dar da čitav život svede u nekoliko redaka, da ih simbolizuje prvim poljupcem (priča „Alja“), bajkovitim zimskim klizalištem („Kumir“), stepskim požarom na horizontu letnje večeri („Daleki požar“) ili pak dečjom igrom pokraj uleglih humki („Kapela“).
Pre desetak godina, u engleski rečnik ušla je reč sonder – prožimajući osećaj da ljudi oko nas vode vredne i složene živote baš kao što je i naš, čak i ako toga nismo svesni. Upravo time odišu Bunjinove kratke priče. U jednoj od njih, seljak dolazi na pijacu da kupi sanduk za upokojenu majku. Skrhan ali u žurbi, jer prekinuo je kosidbu. Posle kraćeg prebiranja, prodavac poče da hvali jedan od sanduka. Izdržaće, kaže, do sudnjega dana. Seljak se ipak naginje nad njim i pažljivo zagleda. Uočava da dno nije sačinjeno od jedne već dve, neravne, čvornovate i rđavo spojene daske. Najednom seljak živnu s nadom u popust: „Ovo je škart, golube moj! Uzeću ga ako spustiš na petaka. I to samo radi mamice!“
Autor: Ivan Radanović
