Prikaz Tuševljakovićevog romana „Karota“: Lična i društvena hronika o raspadu Jugoslavije
Prirodna crvena kosa je veoma retka, ima je svega jedan do dva posto ljudi (doduše, taj procenat je nešto veći u severnoj i severozapadnoj Evropi nego u ostatku sveta). Talentovani pisac Darko Tuševljaković, dobitnik Andrićeve nagrade i Nagrade Evropske unije za književnost, priču svog novog romana gradi oko uspomena na jednog crvenokosog momčića iz Zadra, momčića koga su svi, zbog kose boje šargarepe (i još ponečeg, što vam neću otkrivati u ovom prikaznu – saznajte to sami) zvali Karota. Doduše... Karota nije glavni junak romana, to mesto pripada Davoru koji je sa četrnaest godina, u jeku raspada Jugoslavije, izbegao iz Hrvatske u Srbiju, i koji, tri decenije kasnije, sada kao odrastao muškarac u četrdesetim, još uvek oseća posledice zbog onog što mu se dogodilo u gradu u kome je odrastao.
Davora stalno progone uspomene na detinjstvo, na Zadar, uvek uspeju da mu se prikradu iako ih on već dugo uporno potiskuje. Iako je pokušao da pobegne od prošlosti, uspeo da nađe mir i sigurnost (pa i ljubav) u gradu u kome već toliko dugo živi i koji je postao njegov, sećanje na rodni grad, koji je sada deo druge države, duboko je usađeno u njemu. Nakon što kolima naleti na neopreznog crvenokosog dečaka, trauma ponovo oživljava u punom zamahu, sećanja na Karotu postaje jače nego ikada pre, i Davor, na nagovor i u pratnji devojke Nine, odlazi u grad svog detinjstva u kojem će se – konačno – sukobiti sa demonima koji ga već toliko dugo progone.
U Zadru Davorove uspomene se spajaju sa sadašnjošću, i čitaoci postepeno otkrivaju pojedinosti o njegovim prijateljima iz detinjstva, nerazdvojnoj „bandi“ iz naselja Put Petrića, Tončiju, Anti, Saši i, naravno, Karoti, koga su držali u svom društvu kako bi ga ismevali. „Karota“ se može posmatrati kao lična i društvena hronika, roman o raspadu Jugoslavije, ali i misterija u kojoj se postepeno otkrivaju delovi slagalice (fragmenti prošlosti) i okolnosti koje su dovele do toga da Davor bude brutalno pretučen, a da onda sa roditeljima i napusti Zadar. Vreme nije izbrisalo njenu traumu, ona se samo pritajila, a istraga koju sprovode Davor i Nina uznemiriće mnoge duhove. Potraga za istinom je, ispostaviće se, bolna, ali bez uklanjanja vela zaborava i suočavanjem sa onim što nas je obeležilo, nema ni oporavka, nema ni napredovanja.
Autor: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
