Prikaz treće knjige drama Dušana Kovačevića – Ima li života pre smrti
Tek kad pređe granicu onostranog života ili barem zaviri preko nje, čoveku bude jasno kako je i sa kim je živeo – tako bi se ukratko, jednom rečenicom, mogla okarakterisati sva četiri pozorišna teksta Dušana Kovačevića koja su objavljena u trećoj knjizi njegovih dramskih dela (Drame 3, Laguna, Beograd 2019), jer iako samo „Sabirni centar“ kao glavnu temu ima život nakon smrti, ipak poslednja scena iz drame „Život u tesnim cipelama“ deluje kao svojevrsna izvrnuta replika „Sabirnog centra“, a dok se u komediji „Kumovi“ javlja reinkarnacija kao ključni motiv, dotle „Generalna proba samoubistva“ daje sliku čoveka koji sebe već smatra mrtvim tim pre što nakon odluke da nastavi život nailazi i dalje na sve ono zbog čega je hteo da se ubije.
Stoga je i scena „predživotnog“ govora – upućenog čoveku koji se iz smrti, odnosno duboke kome, vraća u život – koliko god delovala groteskno i apsurdno, ipak ima punog smisla i s razlogom je identična scenama posmrtnih govora, tim pre što je pred živim čovekom uvek nesigurna budućnost, dok je iza pokojnika samo sigurna prošlost.
Čini se, međutim, da su u dramama Dušana Kovačevića svi likovi već mrtvi bez obzira na svoje biološko stanje, jer i kad su u životu, njima je smrt neprestano na pameti, bilo da je nevoljna, bilo da je svojevoljna, ali mnogo bitnija karakteristika svih njih jeste da se ne plaše smrti od gladi, nego smrti od stida i sramote, što je i očekivano u svetu gde je svako arhitekta srušenih zgrada i gde se gradi samo da bi se jednog dana rušilo – no, nije ni to ništa neobično kad se zna da istorija sveta i jeste istorija mrtvih.
Mada je to čista formalnost kad je u pitanju dramski opus Dušana Kovačevića, ipak se uočava da je „Sabirni centar“ napisan decenijama ranije u odnosu na ostale drame, jer bi rijaliti iz „Života u tesnim cipelama“ svakako bio nemoguć i nezamisliv u vremenu kada je nastao „Sabirni centar“ i kada se nešto najbliže budućem rijalitiju zaista moglo realizovati samo kao nadrealni skup mrtvaca.
I dok u „Sabirnom centru“ imamo ambijent koji ide u domen krajnje fantastike, dotle u „Životu u tesnim cipelama“ imamo za današnje vreme sasvim uobičajen skup, mada će nam se na momente učiniti da je prikladniji, lepši, pa i poželjniji skup mrtvaca, koji rezignirano i filozifski prihvataju sve istine što su ih saznali nakon smrti, nego skup živih ljudi od kojih su načinjene karikature radi zabave širih narodnih masa – i otuda je sabirni centar jedini spas za bekstvo iz rijalitija.
Poznat kao majstor grotesknih scena, Dušan Kovačević kroz svaku repliku i svaku reč koja deluje nestvarno i apsurdno zapravo progovara o našoj svakodnevici i time od groteske pravi realnost, koliko god da se realnost utapa u grotesku – jer ništa nije nemoguće tamo gde radnici fabrike cipela nose tesne cipele i pritom treba da budu srećni što nisu ostali bez svojih stopala, ništa nije nemoguće tamo gde se mnogo bolje razume čovek sa psom nego što se ljudi razumeju međusobno, ništa nije neobično tamo gde je svako samoubistvo svojevrsna generalna proba i za samoubicu i za njegovu neposrednu okolinu.
Komične tragedije i tragične komedije Dušana Kovačevića, koje zaista teraju na smeh do suza i na smeh kroz suze, više i ne postavljaju pitanje ima li života posle smrti, ali zato ostavljaju otvorenom fatalnu nedoumicu da li je uopšte bilo života pre smrti – ili je smrt ipak samo nastavak smrti, sa kratkom pauzom, zvanom život.
Autor: Dušan Milijić
Stoga je i scena „predživotnog“ govora – upućenog čoveku koji se iz smrti, odnosno duboke kome, vraća u život – koliko god delovala groteskno i apsurdno, ipak ima punog smisla i s razlogom je identična scenama posmrtnih govora, tim pre što je pred živim čovekom uvek nesigurna budućnost, dok je iza pokojnika samo sigurna prošlost.
Čini se, međutim, da su u dramama Dušana Kovačevića svi likovi već mrtvi bez obzira na svoje biološko stanje, jer i kad su u životu, njima je smrt neprestano na pameti, bilo da je nevoljna, bilo da je svojevoljna, ali mnogo bitnija karakteristika svih njih jeste da se ne plaše smrti od gladi, nego smrti od stida i sramote, što je i očekivano u svetu gde je svako arhitekta srušenih zgrada i gde se gradi samo da bi se jednog dana rušilo – no, nije ni to ništa neobično kad se zna da istorija sveta i jeste istorija mrtvih.
Mada je to čista formalnost kad je u pitanju dramski opus Dušana Kovačevića, ipak se uočava da je „Sabirni centar“ napisan decenijama ranije u odnosu na ostale drame, jer bi rijaliti iz „Života u tesnim cipelama“ svakako bio nemoguć i nezamisliv u vremenu kada je nastao „Sabirni centar“ i kada se nešto najbliže budućem rijalitiju zaista moglo realizovati samo kao nadrealni skup mrtvaca.
I dok u „Sabirnom centru“ imamo ambijent koji ide u domen krajnje fantastike, dotle u „Životu u tesnim cipelama“ imamo za današnje vreme sasvim uobičajen skup, mada će nam se na momente učiniti da je prikladniji, lepši, pa i poželjniji skup mrtvaca, koji rezignirano i filozifski prihvataju sve istine što su ih saznali nakon smrti, nego skup živih ljudi od kojih su načinjene karikature radi zabave širih narodnih masa – i otuda je sabirni centar jedini spas za bekstvo iz rijalitija.
Poznat kao majstor grotesknih scena, Dušan Kovačević kroz svaku repliku i svaku reč koja deluje nestvarno i apsurdno zapravo progovara o našoj svakodnevici i time od groteske pravi realnost, koliko god da se realnost utapa u grotesku – jer ništa nije nemoguće tamo gde radnici fabrike cipela nose tesne cipele i pritom treba da budu srećni što nisu ostali bez svojih stopala, ništa nije nemoguće tamo gde se mnogo bolje razume čovek sa psom nego što se ljudi razumeju međusobno, ništa nije neobično tamo gde je svako samoubistvo svojevrsna generalna proba i za samoubicu i za njegovu neposrednu okolinu.
Komične tragedije i tragične komedije Dušana Kovačevića, koje zaista teraju na smeh do suza i na smeh kroz suze, više i ne postavljaju pitanje ima li života posle smrti, ali zato ostavljaju otvorenom fatalnu nedoumicu da li je uopšte bilo života pre smrti – ili je smrt ipak samo nastavak smrti, sa kratkom pauzom, zvanom život.
Autor: Dušan Milijić
