Prikaz romana „Zavod“: Za uvek budnu beogradsku čaršiju
Knjigu „Zavod“ Gorana Markovića morala sam o pročitam za jednu noć. Kupila sam je za rođendan svojoj drugarici doktorki Veri Litričin. Ona voli priče o rođačkim, prijateljskim, ljubavnim vezama, naročito kad su lekari u njih upleteni. Sad sam sigurna da će poklon stići u prave ruke. Knjiga je napisana da zadovolji čaršijsku znatiželju, doduše malko kasni. Većina aktera je prešla na drugu stranu života, čak i mali dečak upleten u dramu, potonji akademik Ivan Klajn, nije među živima.
Glavni junaci romana su psihijatar, učenik Sigmunda Frojda, Hugo Klajn, Vladislav Ribnikar, vlasnik Politike, Stana Đurić Ribnikar, pa Klajn, pijanistkinja. Priču su začinili Abram Farkić, osnivač i vlasnik prvog Zavoda za fizikalno lečenje u Srbiji, Aleksandar Ranković, Vladimir Dedijer i Dragomir Dragi Jovanović, predsednik Beogradske opštine od septembra 1941. do oktobra 1944.
Roman je pisan kao dokumentarni spis sa nizom zapisnika sa sastanaka Srpskog lekarskog društva, pismima aktera priče, dopisima institucijama, zapisnika sa partijskih preslušavanja... Naravno, reč je o dokumentima koje je pretpostavio i izmaštao autor. Ako među njima ima i autentičnih dokumenata, to je od Borhesa i Kiša sasvim legitimna metoda romanopisaca. Više im ne prete sudska utuživanja kroz koja je Danilo Kiš prošao zahvaljujući nemaštovitosti netalentovanih.
Elem, centralna tema je početak modernizacije zemlje Srbije koja ni do dana današnjeg nije daleko odmakla. Abram Farkić osniva Zavod u kome pacijente leče hladnom vodom, strujom, masažama, razgovorima. Hugo Klajn, psihijatar, uključuje metod psihoanalize koje je učio od njenog osnivača Sigmunda Frojda. U jednom trenutku na njegov kauč stiže talentovana pijaniskinja Stana Đurić Ribnikar koju muči „sumnja“, nedovoljno definisana. Hugo Klajn se u nju zaljubljuje. I sam je zatečen osećanjima koja postaju sve snažnija. Beogradska čaršija, uvek budno prati „zanimljiv“ slučaj. Tako se otvara pitanje etičnosti doktora Huga Klajna na Srpskom lekarskom društvu. Hugo prati sednicu na kojoj referent vrlo pažljivo i sa naklonošću govori o njegovom „grehu“. Potom podnosi ostavku na članstvo, napušta sastanak i obaveštava da menja profesiju. Stana Đurić postaje Stana Đurić Klajn. Sledeće godine bračni par dobija sina Ivana.
Već je 1937. godina. Fašizacija Srbije je u toku, a Hugo Klajn je Jevrejin. Svestan okolnosti, on odlazi u Francusku. Po okupaciji Francuske će se ilegalno vratiti u Beograd i do oktobra 1944. kriti u napuštenom Zavodu u kome je Farkić, dobro znajući istoriju pogroma Jevreja, napravio sklonište. Rat je preživeo kao beskućnik, zapušten sa bradom i kosom, uz Stanino ilegalno doturanje hrane. U ratnom zamešateljstvu pojavljuje se Dragomir Dragi Jovanović, nemački čovek od poverenja i predsednik Beogradske opštine. Goran Marković zanimljivo daje njegov lik. S obzirom na to da je reč o omrznutom kolaboracionisti, čoveku koji je imao udeo u hapšenju i likvidaciji velikog broja komunista i patriota i koji je konačno po pravosnažnoj sudskoj odluci streljan 1946. godine, bilo je zanimljivo videti jednog takvog tipa u ulozi, rekla bih, zaljubljenog muškarca. To nigde u romanu ne piše eksplicite, ali taj tip samo koristi metode, jedine koje poznaje, da zastraši Stanu Đurić Klajn, ucenjuje je decom (troje koje je rodila u braku sa Vladislavom Ribnikarom i jedno u braku su Hugom Klajnom), ali zapravo nikada svoje ucene ne realizuje. Stalno očekuje da će ona popustiti. Ne znam, moram da kažem da mi je teško da poverujem da mu je Stana jasno rekla kako bi on sam sebi izgledao kad bi je primorao da sa njim legne protiv svoje volje. Ako je bilo tako kako u romanu piše, taj zlotvor je ipak imao i neke ljudske kvalitete jer nije iskoristio moć koja mu je bila data. Hugo i Stana preživljavaju ratne strahote i nastavljaju život radeći poslove koje vole.
Vladislav Ribnikar se pokazuje kao plemenit čovek, muškarac koji nije postao rob vlastite sujete. Mora da je bila reč o izuzetnoj osobi, ipak ne jedinom među ovdašnjim revolucionarima. On predaje svu svoju imovinu novonastaloj državi, radi jedno vreme kao direktor Politike, potom je i na mestu ministra kulture i u toj funkciji dovodi Huga Klajna na mesto direktora Narodnog pozorišta u Beogradu jer čita njegove radove, a želi da pravi ljudi unapređuju kulturu ove zemlje i grada.
Zanimljive su epizode sa Ribnikarevim odlaskom u partizane. Uz pomoć, verovatno, masona, on beži iz banjičkog zatvora i na slobodnoj teritoriji bude preslišavan kako je uspeo da pobegne. Istragu, mada je tako ne naziva, vodi Ranković. Prema razgovorima sa njim stiče se nedvojbeno utisak o birokratskom pristupu, primeni metoda svojevremeno naučenih od Sovjeta.
Goran Marković daje u romanu zanimljivu galeriju likova. Isti takvi ljudi su i danas oko nas. Ne bih rekla da se čaršija bitno promenila. Nedostaju mi Ribnikari i Klajnovi, za Stane ne brinem. Žene su uvek otpornije i više sklone da slede svoje srce.
Autor: Nadežda Radović
Izvor: Danas
