Komedija „Zavere budala“ je ispisana umnogome u i između njenih brojnih redova: grandiozna farsa o prekvalifikovanom odurnom belcu, korumpiranom sprovođenju zakona, egzotičnom plesu i skorojevićima u maglovitom Nju Orleansu. Odbor za Pulicerovu nagradu je imao dovoljno visoko mišljenje o Tulovoj komičnoj pronicljivosti da posthumno ovenča njegov jedini roman ovom nagradom. U tome leži tragedija ove velike i urnebesne knjige: Džon Kenedi Tul nije doživeo da vidi objavljivanje ovog, sada, klasika. Počinio je samoubistvo 1969. u svojoj trideset drugoj godini. Njegova majka je odgovorna za objavljivanje knjige, jer je strašno dosađivala Vokeru Persiju, koji je predavao na univerzitetu Lojola 1976. godine, da je pročita, dok konačno cenjeni autor nije popustio. U svom predgovoru za „Zaveru budala“, Persi žali zbog opusa koji nam je uskraćen zbog piščeve smrti, ali se raduje što je „svetu čitalaca dostupna ova divovska, burna ljudska tragikomedija“.

U središtu „Zavere budala“ je prezrivi hipohondar, ideolog vucibatina, proždrljiva lutalica Ignacije Rajli, korpulentni diplomac koji živi od majčine socijalne pomoći u njenom domu, u jednoj od ozloglašenih sporednih ulica Nju Orleansa. Većinu vremena provodi melodramatično filozofirajući, skrivajući se u bedi svoje sobe, ispunjavajući školske sveske svojim mislima jedinstvenog spoja luditsko-srednjovekovno-antiprosvetiteljskih ideja, i pišući provokativna pisma bivšoj devojci sa fakulteta zaluđenoj seksom, Mirni Minkof. Njegova izmučena majka ga na mahove razmazi, pa se sukobljava s njim u njihovom šizofrenom odnosu odraslog deteta i ostarelog roditelja.

Dok čeka na ulici da mu se majka vrati sa savetovanja o artritisu, Ignacija odvlači policajac (kome je sumnjiv ovaj korpulentni brkajlija u pantalonama od tvida, kariranoj flanelskoj košulji i karakterističnoj zelenoj lovačkoj kapi). Tu počinje jedan udes za drugim, u nedogled. Ignacije i njegova majka, potreseni događajem, ulaze u ozloglašeni striptiz klub i napijaju se do besvesti. U odlasku, gospođa Rajli se zakucava automobilom u zgradu.

Šteta koju moraju da plate za ovu malu nezgodu ne može da bude pokrivena malom socijalom gospođe Rajli. Zbog toga Ignacije započinje niz poslova koji ga sve dublje uvlače u gadno podzemlje Nju Orleansa šezdesetih. Za sobom ostavlja zapanjene i neosetljive nesrećnike. Poslovi službenika i uličnog prodavca hot-dogova ga navode da povede radničku pobunu i nenamerno postane marionetski distributer lake pornografije. Njegova arogancija (i prepotentnost) katastrofalno utiču na ljude koje sreće, pa ipak, njegove ogorčene i zlobne greške omogućavaju onima koje je povredio (namerno ili ne) da na kraju priče postanu bolji.

Ignacije Rajli je sigurno jedan od najodbojnijih glavnih likova u savremenoj književnosti, ali ovaj neuredni tikvan ima nešto zajedničko sa rospijama iz sapunica: obožavate da ga mrzite. I ima nešto zajedničko sa saobraćajnom nesrećom: tera vas da se zagledate, samo da biste shvatili da ne možete da odvratite pogled. Ignacijeva napaćena, ali sve slobodnija majka je neopevana heroina romana. Ona je naizmenično nepodnošljivo glupa i iznenađujuće lukava. Pad i uzdizanje pozornika Mankuza proističu od njegovog sukoba sa Ignacijem, a njegove degradacije po direktivi nadređenih će naterati čitaoce da se smeju do suza. Bude vam žao ovog junaka, ali tako je prokleto smešno! Crna skitnica Džons je jedini lik u gomili idiota koji jasno vidi, bez obzira na to što uvek gleda svet kroz zatamnjene naočare i oblak sopstvenog duvanskog dima. „Zavera budala“ je jednostavno i neosporno sjajna, savršena komedija greške, farsa olimpijskih razmera.

Izvor: curledup.com
Prevod: Đorđe Radusin