Prikaz romana „Vučja dolina“: Život teče i raduje se ne mareći za senke
Na samom početku romana „Vučja dolina“, spisateljica nas iz prologa, koji opisuje drevnu Kinu iz 2640. godine pre nove ere, umešno vodi u Belu Crkvu s kraja 19. veka, tada u sastavu Južne Ugarske. Karika između ova dva naizgled nepoveziva dela sveta i doba jeste proizvodnja svile. Naime, svilara je veoma bitna za radnju romana „Vučja dolina“.
Ana Rauh, ćerka bogatog gazde i vlasnika svilare Dimitrija Jelačića, sanjarka je, povučena u sebe, osetljiva i setna zbog toga što ne može da dobije potomstvo. Njen muž, bivši nemački oficir Peter, otvoreno se u javnosti pojavljuje s ljubavnicom i željno iščekuje tastovu smrt kako bi se dokopao nasledstva. Ana zato živi u četiri zida i često se u mislima vraća u detinjstvo.
Izuzetno vešto i s puno ljubavi prema svojoj glavnoj junakinji, autorka opisuje kako Ana pravi ukrase za božićnu jelku – kućice s prozorima iz kojih dopire topla žuta svetlost, a u svima žive srećne porodice sa sitnom decom, kao u bajci. Njena želja da više ne potiskuje povređenost zbog lošeg braka vodi je ka odluci da promeni svoj život. Jednostavno ne želi da bude kao „jabuka, nekad crvena, puna soka i slasti, koja se suši među vlatima trave, zaboravljena“.
Iako ima bezuslovnu ljubav roditelja, Ana zna da je oni neće podržati u naumu da promeni svoj život. Zato traži savet od Ciganke Arife te odluči da usred zime ode u Vučju dolinu. Tu počinje njeno čudno putovanje ne samo u drugu zemlju, nego i prelazak granice između stvarnog i onostranog sveta. Ubrzo će uvideti da su ta dva sveta gotovo spojena i da je veoma teško odrediti gde jedan počinje, a drugi završava.
Kratak boravak u Vučjoj dolini menja Aninu prirodu i život. Njena unutrašnja promena, kao i odnosi sa ljudima koji je okružuju, otkrivaju različita lica ljubavi, braka, porodičnih očekivanja i slobode. Peterov lik je odlično izgrađen. Mada čitalac prema njemu oseća veliku odbojnost zbog preljube i koristoljublja, Peterova sudbina je tragična. On je putnik namernik u bračnoj postelji, neko ko kao da ne postoji, čiji će se iznenadni nestanak završiti samo u novinskom članku ili letku na banderi. „Nigde nije ostavio trag, živeo je na prstima, glumeći da je glava kuće. Zapravo je bio ništa.“
Praveći zaokret u svojoj spisateljskoj karijeri, posvećenoj viktorijanskom periodu, Milena Sekulić Odalović napisala je upečatljiv psihološki roman s elementima horora u okviru svakodnevnog života, što dodatno pojačava jezu i strah kod čitalaca. Susret s vukovima užarenih očiju, skrivena koliba mladih ljubavnika, dolina čiji su stanovnici katkad nevidljivi, mahovina na pragu kuće, zlatnik ispod jastuka u dečjim kolicima, nova slika na zidu očeve nekadašnje kancelarije, naočit muškarac koji nestaje i ponovo dolazi – sve su to odlično umetnuti detalji koji doprinose tajanstvenoj atmosferi romana.
Knjizi poseban kvalitet daje jezik besprekorno u skladu s govorom na smeni 19. i 20. veka. Starinske reči su pravo osveženje, autorkin književni doprinos očuvanju lepog i pravilnog srpskog jezika. Promena u životu glavne junakinje očigledna je i u njenoj odluci da s mužem više ne govori nemački, već maternji jezik.
Milenin najnoviji roman u izdanju Lagune složen je i na mahove zastrašujući, ali podjednako pun topline, iste one koja pogoduje rastu i otvaranju čaura svilene bube u nedrima mladih devojaka u svilari na samom kraju 19. veka.
Autor: Olivera Nićiforović
