Prikaz romana „Vranin krik“
Trilogija Vranino obeležje britanskog autora Eda Makdonalda nastavlja se romanom „Vranin krik“.
Prošlo je nekoliko godina od događaja opisanih u „Crnom krilu“. Valengrad se donekle oporavio, a njegovo stanovništvo živi u uverenju da mu Nalov motor garantuje bezbednost. Kapetan Crnog krila Rajhalt Galharou je dobro upoznat sa stvarnom situacijom, ali to nije njegova jedina briga. Opterećen bolnim uspomenama, on nastavlja borbu protiv pristalica Dubokih kraljeva i čudovišta koja tumaraju Jadom. Kada se u samom srcu Valengrada pojavi nova pretnja, Galharou i Crno krilo stupaju u akciju.
Posle izvanrednog romana „Crno krilo“ i „Vranin krik“ je na mene ostavio snažan utisak, iako moram priznati da je bio nešto drugačiji od onoga što sam očekivao. Time, naravno, ne mislim ništa loše. Glavni razlog zbog koga sam se posle nekoliko pročitanih stranica zapitao: „Hoće li cela knjiga biti ovakva?“, bila je činjenica da mi je istraga na početku delovala pomalo razvučeno. Međutim, posle izvesnog vremena ispostavilo se da su – kao i kod svakog kvalitetnog detektivskog romana – naizgled beznačajni detalji bili neophodan putokaz za razotkrivanje zavere, a konačni rezultat je pokazao da se strpljenje isplatilo. Autor je na kraju knjige vešto povezao određene niti radnje, ostavljajući pritom sasvim dovoljno materijala za treći nastavak.
Zato sam odlučio da „Vraninom kriku“ ipak dodelim najvišu ocenu. Da sam sudio isključivo na osnovu prve dve trećine knjige, verovatno bih se opredelio za četiri zvezdice, ali treći čin me je naveo da promenim odluku (možete proveriti broj stranica, radi se skoro tačno o poslednjoj trećini romana). Galharou se u tom trenutku pred nama konačno pojavljuje u svom najboljem – i najgorem – izdanju, čineći sve da sačuva živu glavu. Apsolutno sve.
Makdonaldova mašta nastavlja da gradi fascinantan svet u kome se njegovom protagonisti u novim doživljajima pridružuje i niz izvanredno definisanih sporednih likova, od kojih smo neke već upoznali u prvom romanu (moji favoriti su Maldon i Nen). Ponovo nam se pruža prilika da posetimo košmarnu nuklearnu pustoš Jada, a meni su se naročito dopali opisi Valengrada i promena do kojih su doveli događaji opisani u „Crnom krilu“.
Makdonald je u međuvremenu napredovao kao pisac. On sada sa izuzetnom veštinom ogromne količine informacija smešta u samo nekoliko redova teksta i polazi mu za rukom da svoje ideje jasno i brzo artikuliše na svakoj stranici. Segment inspirisan nacističkim bombardovanjem Britanije u Drugom svetskom ratu me je oborio s nogu. Neću ulaziti u detalje kako vam ne bih pokvario uživanje. Samo ću reći da do sada nikada nisam pročitao ništa slično.
Iako se radnja trilogije Vranino obeležje odigrava u jednom prilično depresivnom svetu, smatram da joj ne moramo nužno pripisivati sumornu etiketu grimdarka. Makdonaldove knjige pružaju nadu i imaju dušu, a to je upravo ono što „Vranin krik“ čini posebnim. Ovaj roman pripoveda o ljudskoj istrajnosti, a kada bismo zanemarili distopijske elemente i zastrašujući ambijent, shvatili bismo da je ovo u suštini ljubavna priča.
Ako ste ljubitelj priča o antiherojima, postapokaliptičnih pejzaža i čudovišnih stvorenja, ovaj serijal vas neće razočarati. „Vranin krik“ je jedna od onih retkih knjiga kojima je uspelo da izbegnu „prokletstvo nastavka“. U velikoj meri se razlikuje od „Crnog krila“ i zato jedva čekam da otkrijem da li će se pisac u poslednjem delu trilogije vratiti korenima ili krenuti u nekom sasvim novom smeru.
Autor: Majk Evans
Izvor: fantasy-hive.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
