Prikaz romana „Vidimo se ovih dana“
Kejt i Ludo su prijateljice još iz školskih dana. Na svetu ne postoje dve osobe koje su različitije: jedna potpuno uronjena u nered, spremna da zgrabi svaku priliku, puna ljubavi prema bližnjima; druga, pak, pragmatičnija, sređena, sa jasno i samostalno određenim životnim putem i poslom u banci, simbolom njene statičnosti. Kejt i Ludo – koje su se srele gotovo slučajno, uz užinu i osmeh na usnama – junakinje su ove priče koja ispunjava srce poigravajući se njihovim sudbinama.
„Ona je, na sebi svojstven način, uspevala da ubedi ljude da nešto urade: s punim pravom je očekivala da joj pomognu.
Ali nije pribegavala smicalicama, samo bi tražila malo njihovog vremena, zato što je njoj ponestalo njenog.
Naivno je mislila da se i drugi satiru kako bi nekome pomogli i uvek bi se iznenadila kada bi je neko odbio. Onda bi se namrštila kao neki lik iz crtanog filma, zapitala kako je tako nešto uopšte moguće, počešala se po glavi kao da pokušava nešto da smisli i odmah prešla na rezervni plan. Što je najvažnije, nije bila zlopamtilo.
Meni je bilo prilično teško da je pratim, jer nisam bila kao ona, iako sam želela da budem.
Uopšte nisam bila kao ona.
Moja soba, u koju sam strogo zabranila uvođenje pasa i mačaka, izgledala je, na primer, kao soba u nekom švajcarskom internatu, u kojoj je sve pod konac, a njena je ličila na sobu hiperaktivnog tinejdžera na putu da razvije sindrom opsesivno-kompulsivnog sakupljanja stvari.“
Priča počinje u tinejdžerskom dobu, ali će se fokusirati na poslednju godinu koju su proživele. Godinu koja će doneti teškoće i zadovoljstva, slast i gorčinu. Trenutke koji se otkrivaju tek tako, kao neslana šala sudbine ili mistični znak, čiji je svrha da ih upozori.
Pripovedački glas pripada Ludoviki, koju će, zbog njenog velikog prijateljskog gesta prema Katarini, svi upozoriti da greši: roditelji i pseudomomak (budala), s kojim se viđa samo sredom. Taj impulsivni potez će je kasnije navesti da razmisli o intenzivnom odnosu sa Kejt, njenom najboljom prijateljicom i jedinom porodicom.
Ironija Federike Bosko se nazire u pojedinim situacijama, a u romanu se posebno ističu dve žene, junakinje, sa željom da žive život uprkos preprekama koje im se nalaze na putu. Njihova priča zaustavlja dah i ne ostavlja prostor za predah – to je jedna od onih priča koje ispunjavaju srce, a oči pune suzama.
Ne bi bilo dovoljno da vam kažem da pročitate ovu knjigu. Moram da vam kažem da uzmete stikere i da se dobro pripremite, jer će svaka od vas u njoj naći nešto svoje što će osetiti potrebu da zabeleži, kako bi mogla da se nekad vrati i opet pročita iste redove, sećajući se trenutaka proživljenih tokom prvog čitanja. „Vidimo se ovih dana“ je roman koji zna da uljuljka, ali i da opeče, koji te privlači i odbija. Od kojeg se raduje i pati toliko da pomisliš da ne može postojati nova sreća posle patnje, a ipak ponovo dođu radost i tuga i ponovo radost. To je roman u kojem te emocije voze kao na rolerkosteru.
Izvor: scheggiatralepagine.net
„Ona je, na sebi svojstven način, uspevala da ubedi ljude da nešto urade: s punim pravom je očekivala da joj pomognu.
Ali nije pribegavala smicalicama, samo bi tražila malo njihovog vremena, zato što je njoj ponestalo njenog.
Naivno je mislila da se i drugi satiru kako bi nekome pomogli i uvek bi se iznenadila kada bi je neko odbio. Onda bi se namrštila kao neki lik iz crtanog filma, zapitala kako je tako nešto uopšte moguće, počešala se po glavi kao da pokušava nešto da smisli i odmah prešla na rezervni plan. Što je najvažnije, nije bila zlopamtilo.
Meni je bilo prilično teško da je pratim, jer nisam bila kao ona, iako sam želela da budem.
Uopšte nisam bila kao ona.
Moja soba, u koju sam strogo zabranila uvođenje pasa i mačaka, izgledala je, na primer, kao soba u nekom švajcarskom internatu, u kojoj je sve pod konac, a njena je ličila na sobu hiperaktivnog tinejdžera na putu da razvije sindrom opsesivno-kompulsivnog sakupljanja stvari.“
Priča počinje u tinejdžerskom dobu, ali će se fokusirati na poslednju godinu koju su proživele. Godinu koja će doneti teškoće i zadovoljstva, slast i gorčinu. Trenutke koji se otkrivaju tek tako, kao neslana šala sudbine ili mistični znak, čiji je svrha da ih upozori.
Pripovedački glas pripada Ludoviki, koju će, zbog njenog velikog prijateljskog gesta prema Katarini, svi upozoriti da greši: roditelji i pseudomomak (budala), s kojim se viđa samo sredom. Taj impulsivni potez će je kasnije navesti da razmisli o intenzivnom odnosu sa Kejt, njenom najboljom prijateljicom i jedinom porodicom.
Ironija Federike Bosko se nazire u pojedinim situacijama, a u romanu se posebno ističu dve žene, junakinje, sa željom da žive život uprkos preprekama koje im se nalaze na putu. Njihova priča zaustavlja dah i ne ostavlja prostor za predah – to je jedna od onih priča koje ispunjavaju srce, a oči pune suzama.
Ne bi bilo dovoljno da vam kažem da pročitate ovu knjigu. Moram da vam kažem da uzmete stikere i da se dobro pripremite, jer će svaka od vas u njoj naći nešto svoje što će osetiti potrebu da zabeleži, kako bi mogla da se nekad vrati i opet pročita iste redove, sećajući se trenutaka proživljenih tokom prvog čitanja. „Vidimo se ovih dana“ je roman koji zna da uljuljka, ali i da opeče, koji te privlači i odbija. Od kojeg se raduje i pati toliko da pomisliš da ne može postojati nova sreća posle patnje, a ipak ponovo dođu radost i tuga i ponovo radost. To je roman u kojem te emocije voze kao na rolerkosteru.
Izvor: scheggiatralepagine.net
