Prikaz romana „Venerin prolaz“ Širli Hazard: O izborima, slabostima i snazi pripovedanja

Već neko vreme jača utisak (ponajpre onaj čitalački) da će nakon očiglednog zamora materijala i bauljanja po ćorskokaku samodopadljivih i uvek nekako postmodernističkih eksperimenata književno pripovedanje naprosto morati da krene u rikverc i da se vrati, možda na prvom mestu, jednostavnosti kao potentnom i rezonskom okvirnom konceptu.

A nedavno smo dobili i jedan konkretan, artefakatski dokaz u prilog toj tezi – srpski prevod odličnog romana „Venerin prolaz“ autorke Širli Hazard (preveo Marko Mladenović, objavila Laguna). Jednostavnost seže duboko u svakom iole relevantnom aspektu ovog vrhunskog pripovedačkog postignuća; zaplet se tako dâ svesti na nekoliko redaka – ovo je priča smeštena u pedesete u čijem su središtu dve sestre, naravno, oprečnih naravi i svetonazora, koje iz rodne Australije dospevaju u kulturološki ipak primetno drugačiju Englesku, a koje će sudbina i pojedinačni damari u sferi ličnih izbora nužno odvesti na različite strane.

„Venerin prolaz“ je izvanredan pokazan primer brižljivog, promišljenog i suptilnog pripovedanja, sa evidentnom brigom za stvarnosno postavljene likove. Istovremeno, ovo je iz drugog, trećeg plana i refleksivna proza, koja nas vraća stalnu ljudsku zapitanost nad vlastitim slabostima i snagama, a onda i sa njima povezanim manje ili više iznuđenim izborima. Na sve to, ovaj roman, izvorno objavljen 1980. godine, nameće i asocijativnu bliskost sa remek-delom „Grupa“ iz pera Meri Mekarti, a autorka Širli Hazard briljira na još dva plana – nadahnutim variranjem motiva parova i broja 2  kao odraza sveopšte podvojenosti, te  krajnje diskretnim a učinkovitim uvođenjem motiva i događaja koji će iz prvobitne dimenzije sitnog detalja i usputnog pomena nekih stotinu ili i više stranica docnije stupiti u glavnu narativnu žižu. E, to je pravo umeće.

I na tom tragu, ovaj roman u ovom trenutku može da posebno prija i bude značajan, između ostalih, i onom delu ovdašnjeg čitateljstva koji, iznuren površnošću ovog doba, užitak i utehu traži u užitku koje pružaju analogni vidovi dokolice (poput usredsređenog čitanja na osami, recimo) i analogni oblici društvene interakcije.

Autor: Zoran Janković, književni i filmski kritičar

Izvor: Nedeljnik