Prikaz romana „Vaskrsenje“ Vukašina Milićevića: Zalog za slobodu
Vukašin Milićević je rođen u Beogradu 1982. godine. On je teolog koji se bavi istorijom hrišćanske doktrine i političke filozofije, kao i mestom tradicionalne religije u savremenom balkanskom kontekstu. Radi kao docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu.
Vukašina Milićevića je pre četiri godine tadašnji patrijarh SPC Irinej, nakon gostovanja u emisiji „Utisak nedelje“, suspendovao sa svešteničkih dužnosti i zabranio mu pojavljivanje u javnosti zbog „verbalnog delikta“ i oglušivanja o njegovu odredbu da „svako ko nosi mantiju ne može bez njegovog odobrenja u medije“. Spada u grupu profesora Bogoslovskog fakulteta Perišić, Kubat, Sando, kojima se zbog njihovih stavova sudilo na Sinodu SPC bez njihovog znanja i učešća, te elementarne šanse da se od iracionalnih ili racionalnih optužbi brane, sa željom da se izbace sa matičnog fakulteta, koji je u nadležnosti ove institucije. Kao da zabrana javnog govora i suspenzija sveštenog čina nije bila dovoljna.
Dosad je objavljivao isključivo publicističke i tekstove akademske provenijencije. „Vaskrsenje“ je njegov prvi roman.
Nadam se da će mu književnost doneti mogućnost da se izrazi slobodno, bez zadrške i hijerarhije, jer je umetnost polje slobode. Roman „Vaskrsenje“ je zbog svoje briljantnosti obećanje, ili ako hoćete zalog, svih sledećih njegovih romana.
Vukašinov prvenac nije idejni pandan Tolstojevom istoimenom delu, nakon kojeg je veliki pisac ekskomuniciran iz RPC. Ne priča o pokajanju i iskupljenju. Mada govori o grehu, individualnom i kolektivnom. Nadajmo se da neće inspirisati novu hajku na modernog i iskrenog bogotražitelja, bogoslova par excellence, ovde bih podsetila, duhovnog sina i brata pokojnog oca Radovana Bigovića. On govori o elementarnom ljudskom pravu ne samo na slobodu izbora sopstvene vere već i poštovanja tuđe slobode izbora i njegove vere, pitajući se otkad je to vera postala negativna i isključiva, pa svoje postojanje uslovljava uništenjem druge.
Milićevićevo „Vaskrsenje“ je nešto sasvim drugo od Tolstojevog. Ono je delić jevanđelja u blatu naših mitomanija, nacionalizama, ratova i vlastoljublja. U našem podneblju i kontekstu. A taj delić je ni manje ni više nego ugaoni kamen.
Priča romana „Vaskrsenje“ inicira, obnavlja ili uspostavlja elementarnu veru, kakvu tražimo u ovim divljačkim, postapokaliptičnim, totalitarnim, rastrojenim i mizernim vremenima, gotovo distopijskim. On nas budi, kao da smo mrtvi, i zove nas da ustanemo. Tiho ili gromoglasno. Razdvaja ljudsko od božanskog.
U srpskom romanu „Vaskrsenje“ ne očekujte doslovno preslikavanje jevanđeoske priče o vaskrslom Lazaru. Milićević ne želi da prepisuje, doslovno se držeći napisanih stihova. Autor vam nudi adaptaciju biblijske priče u ovom vremenu i okruženju.
Kada završite čitanje, biće vam jasnije sve afere našega tla i vremena. I kom se carstvu treba prikloniti.
Kad počnete da čitate roman, nema šanse da ga ispustite iz ruku do poslednje stranice. On je tempirana bomba koju držite pred sobom i žurite da ga pročitate do kraja, jer ako usporite, može vam eksplodirati u lice.
Čini vam se, da je svim pojedincima i institucijama, nadareni pisac majstorski izmakao tepih. I ne samo kao čitalac već i kao čovek, bez obzira na to kog ste pola, vere ili društvenog statusa, doživećete nokaut, i kad se osvestite, zahvaljivaćete mu na ovom literarnom udarcu, metku ili nožu. Jer ćete doživeti katarzu i obnoviti veru. I u književnost, i u pravoslavlje.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
