Prikaz romana „Uhvatiti ono što se ne može zadržati“, autorke Beatris Kolin
Pariz, februar 1887. godine, posao izgradnje temelja nepokolebljivog Ajfelovog tornja upravo počinje. Inženjer Emil Nugije fotografiše lokalitet iz balona za turiste, u kojem mu se ukazuje prilika da upozna mladu udovicu iz Glazgova, Katrionu Volas, što će uzdrmati njegove temelje. U naredne dve godine, dok se toranj polako izdiže nad Marsovim poljem, ono što je počelo kao nemoguć san postaje nesporna stvarnost – Katina i Emilova ljubav. U svetu u kom je mnogo više od podsuknji i korseta sputavalo jednu ženu, da li će Katriona biti u stanju da se otrgne budućnosti koja joj je nametnuta, s obzirom na njihov različit društveni status, i da li će Emil uspeti da preoblikuje svoju budućnost?
Iako je centralna tema romana ljubav koja se rađa između Emila i Katrione, postoji niz drugih niti koje se prepliću u zaokruženoj priči o jednom svetu u kojem se mnogo toga događa. Moram da priznam da sam na osnovu sižea pretpostavila da je Emil, kao inženjer, pripadnik nižeg staleža, u odnosu na nesumnjivo bogatu udovicu iz Škotske, koja u Parizu uživa u turističkim atrakcijama, te stoga postoji problem zbog pripadnosti različitim društvenim slojevima. Međutim, već nakon prvih nekoliko strana postaje jasno da je Katriona družbenica na putovanju, u statusu posluge, bez obzira što je visoko cenjena i veoma obrazovana. Ova razlika između starog i novog novca, aristokratije i skorojevića, jasno je istaknuta, kao i dvostruki aršini po kojima se uglednim muškarcima dozvoljava da imaju ljubavnice, dok ugledne žene jedva da imaju slobodu da razgovaraju sa muškarcima.
Umetnost, arhitektura i inženjerska dostignuća su veoma dobro upotrebljeni, po mom mišljenju, da se naglasi trenutak velikih promena u svetu, na samom vrhuncu moderne epohe. Emilovo zanimanje za impresionizam u slikarstvu, njegov rad na tornju – i jedno i drugo na udaru gradskih tradicionalista – naglašavaju nesigurnost i odbojnost koje oseća prema sopstvenoj porodičnoj tradiciji i načinu na koji je njegova majka isplanirala njegov život. Sve se svodi na pitanja sposobnosti i mogućnosti.
Kao i u mnogim drugim istorijskim romanima, neki od junaka iz dela „Uhvatiti ono što se ne može zadržati“ bili su stvarni ljudi. Sam Emil Nugije je zaista bio jedan od glavnih inženjera na izgradnji Ajfelovog tornja, Gistav Ajfel se u romanu, takođe, pojavljuje kao njegov prijatelj i poslodavac, i Vilijam Arol, Katrionin poslodavac, u stvarnom životu je bio veoma poznat škotski inženjer, kao što njegov lik i sugeriše u romanu.
Autorka je očigledno dobro uradila domaći zadatak i istražila činjenice, i čitalac će uživati u zanimljivim inženjerskim detaljima koje je ubacivala u priču s vremena na vreme.
Zbog sukoba između ljubavi i dužnosti, modernog i tradicionalnog, ovo je neverovatno napeta knjiga i pročitala sam je u jednom dahu. Povremeno je preovladavao utisak neizbežnosti, trenuci u kojima sam posmatrala junake kako hrle ka metaforičkim liticama i imala želju da viknem i upozorim ih, ali upravo to me je držalo prikovanu za knjigu kako bih videla kako će se situacija razrešiti.
Roman „Uhvatiti ono što se ne može zadržati“ me je podsetio na roman „Pali anđeli“, autorke Trejsi Ševalije. Iako sadrži elemente fikcije, radnja romana je zasnovana na čvrstim istorijskim temeljima, donoseći nam kao ključnu temu ulogu žena i ograničenja sa kojima su se suočavale na vrhuncu moderne epohe.
Autor: Džej Savij
Izvor: thebookbag.co.uk
Prevod: Maja Horvat
