Prikaz romana „Sve boje tame“: Emotivna i ambiciozna saga
Radnja romana „Sve boje tame“ britanskog pisca Krisa Vitakera (1981) počinje 1975, kad trinaestogodišnji Džozef „Povez“ Makoli, nastojeći da spase drugaricu od otmice, i sam postaje žrtva. Dok je on zatvoren u potpunom mraku, njegova najbolja prijateljica Svetica svoj život podređuje potrazi za njim. U zatočeništvu pak Povez upoznaje Grejs, devojčicu čije lice nikada ne vidi, ali čiji glas, priče i prisustvo zauvek određuju njegov život. Njihova veza prerasta u ljubav, ali i u opsesiju: nakon bekstva on kreće u dugogodišnju potragu za Grejs, noseći u sebi sećanje na osobu koju zapravo nikada nije video.
Jedna od najvećih vrednosti romana jeste način na koji Vitaker prikazuje posledice traume. Otmica nije samo događaj; ona postaje prelomna tačka koja određuje Povezovu budućnost. Dečak koji izlazi iz podruma više nije isti onaj koji je u njega odveden. Isto važi i za Sveticu. Gubitak najboljeg prijatelja oblikuje njen život, njene izbore i njen odnos prema svetu. Posle tako krupnih iskustava osoba može nastaviti da živi, ali kao neko drugi.
U središtu romana nalazi se i pitanje ljubavi. Povezova ljubav prema Grejs istovremeno je dirljiva i uznemirujuća, jer se zasniva na glasu, sećanju i predstavi o osobi. Njegova potraga zato dobija gotovo mitske razmere. Ljubav se kod Vitakera pojavljuje kao nešto što čoveka može spasti, ali i potpuno zarobiti. Ona može biti izvor nade, ali i opsesije.
Podjednako je snažna priča o prijateljstvu Poveza i Svetice. Njena odanost njemu jedna je od najvažnijih pokretačkih snaga romana. Njena kasnija odluka da se priključi policiji dodatno naglašava potrebu da nađe istinu i da se suprotstavi nepravdi.
Vitaker posebno uspeva u stvaranju atmosfere. Stil je liričan, slikovit i često gotovo poetski. Mrak podruma u kojem je Povez zatočen suprotstavljen je svetlu koje Grejs stvara svojim pričama.
Roman se proteže od 1975. do 2001. godine i upravo je protok vremena jedan od njegovih važnih elemenata. Vitaker ne prikazuje samo posledice zločina neposredno nakon njegovog izvršenja već prati način na koji se one prenose kroz godine i ceo niz sudbina, kroz porodice, prijateljstva i čitavu malu sredinu. Zbog toga je „Sve boje tame“ i roman o posledicama: o talasima koje jedan zločin pokreće i koji nastavljaju da se šire dugo pošto je sam događaj završen.
Autor namerno pomera granice između dobra i zla. Likovi koji čine protivzakonite ili moralno problematične stvari nisu zbog toga automatski predstavljeni kao ljudi bez vrednosti, dok oni koji bi po društvenim merilima trebalo da predstavljaju autoritet nisu nužno prikazani kao moralno superiorni. Vitaker time ne opravdava zločin, već istražuje složenost ljudskog ponašanja.
Iako roman poseduje elemente trilera, kriminalističke priče, policijske procedure i misterije, njegov pravi fokus nije samo na otkrivanju zločinca. Mnogo važnije je pitanje šta zločin čini ljudima koji ga prežive. Stoga je tempo romana sporiji nego u klasičnom trileru, a veliki deo njegove snage proizlazi upravo iz vremena koje autor posvećuje likovima, njihovim odnosima i unutrašnjim promenama. Čitalac nije samo pozvan da sazna šta će se dogoditi već da dugo živi sa posledicama onoga što se već dogodilo.
Zbog toga je ovo roman koji ostavlja snažan emocionalni trag. Njegova najveća vrednost leži u načinu na koji povezuje ljubav, prijateljstvo i traumu u veliku priču o ljudskoj potrebi da pronađe ono što je izgubila. Povez i Svetica ostaju povezani uprkos decenijama, udaljenosti i životnim tragedijama, a njihova priča pokazuje da neke veze ne prestaju onda kada se ljudi razdvoje. „Sve boje tame“ zato nije samo mračan triler već emotivna i ambiciozna saga o tome kako čovek pokušava da preživi sopstvenu prošlost i da, čak i posle svega, pronađe razlog da veruje u ljubav, pravdu i mogućnost iskupljenja.
Autor: Domagoj Petrović
