Prikaz romana „Sporost“, „Identitet“ i „Neznanje“: Identitetska trilogija
„Sporost“, „Identitet“ i „Neznanje“ Milana Kundere (1929–2003) mogu se čitati kao jedinstvena književna celina ne samo zato što su posredi prva tri romana koja je ovaj klasik, posle deset knjiga na češkom, objavio na francuskom jeziku. U zasebnim delovima trilogije teme vremena, ličnog identiteta i sećanja povezuju se u razmatranje čovekove nemogućnosti da potpuno razume sebe, druge i sopstveni život. Nema zajedničke fabule niti ponavljanja istih junaka, već je povezanost obrađenih pitanja i načina na koji se ona međusobno dopunjuju dublja. Čitani skupa, ovi romani obrazuju svojevrstan triptih o nestabilnosti ljudskog iskustva.
U „Sporosti“ polazna tačka je suprotnost između brzine i sporosti. To nisu samo različiti ritmovi života već i dva načina odnosa prema stvarnosti. Sporost omogućuje da iskustvo postane deo sećanja dok brzina pogoduje zaboravu. U skladu s potonjim, Kunderina satira usmerena je na društvo u kojem je važnije ostaviti utisak nego zaista nešto doživeti. Značaj „Sporosti“ za razumevanje celine ogleda se u tome što autor već ovde dovodi u vezu vreme, sećanje i identitet. Kada brzina postane dominantan princip života, zaborav više nije samo posledica protoka vremena nego i način izbegavanja sebe. Tako se otvara pitanje koje će u „Identitetu“ dobiti intimniju i psihološki složeniju dimenziju: ako čovek ne uspeva da razume ni vlastito iskustvo, koliko pouzdano može znati ko je i kako ga drugi vide?
U drugom romanu Kundera napušta pretežno društvenu satiru „Sporosti“ i usmerava se na ljubavni odnos Šantal i Žan-Marka. Povod za krizu predstavlja njena opaska da je muškarci više ne primećuju, iza čega se otvara dublji problem: koliko sopstveni identitet zavisi od tuđeg pogleda? Žan-Mark pokušava da odgovori na Šantalinu nesigurnost, ali njegovi postupci pokreću niz nesporazuma i sumnji.
Upravo tu se pokazuje drugi aspekt zajedničke problematike. Ako „Sporost“ govori o gubitku iskustva u ubrzanom vremenu, „Identitet“ pokazuje da ni neposredna bliskost ne garantuje pouzdano poznavanje drugog čoveka. Želja da budemo prepoznati i potvrđeni može nas učiniti zavisnim od tuđih predstava, dok nastojanje da razumemo voljenu osobu može završiti u nizu pogrešnih tumačenja. Identitet se tako ne pojavljuje kao čvrsta unutrašnja suština, već kao nešto što se neprekidno oblikuje u odnosu između ličnog doživljaja i spoljašnje percepcije.
„Neznanje“ proširuje ovo pitanje iz intimnog prostora ljubavnog odnosa na prostor istorije, emigracije i pripadnosti. Irena i Jozef, koji su napustili Češku i posle dugog odsustva se vraćaju u domovinu, suočavaju se s činjenicom da povratak ne može da obnovi nekadašnji život. Ljudi koje su ostavili za sobom ne pokazuju interesovanje za njihova iskustva, stare veze izgubile su nekadašnju snagu, a prošlost koju su čuvali u sećanju ne poklapa se sa stvarnošću u koju se vraćaju. Njihova emigracija nije samo promena zemlje i društvenog okruženja već i promena identiteta. Time se „Neznanje“ neposredno nadovezuje na prethodna dva romana. Ono što je u „Sporosti“ bilo pitanje odnosa prema vremenu, a u „Identitetu“ stvar odnosa prema pogledu drugoga, ovde postaje pitanje mogućnosti da se sačuva kontinuitet sopstvenog života.
Tek kada se ova tri romana čitaju zajedno, jasno je da se njihove teme ne iscrpljuju u pojedinačnim pričama. Oni obrazuju niz međusobno povezanih pitanja. Kako sačuvati iskustvo od zaborava? Kako znati ko smo ako se naša slika o sebi menja u zavisnosti od pogleda drugih? Kako ostati isti čovek kada vreme promeni i nas i svet kojem smo nekada pripadali?
Povezanost trilogije vidljiva je i u Kunderinom pripovednom postupku. U sva tri dela radnja je podređena ispitivanju neke ideje, dok ironija, ekonomičnost, filozofske digresije i preplitanje različitih perspektiva omogućuju da se stvarnost sagleda iz više uglova. Pa ipak, možda najubedljiviji razlog zbog kog „Sporost“, „Identitet“ i „Neznanje“ treba nazvati trilogijom leži u njihovoj unutrašnjoj dramaturgiji: prvi roman ispituje uslove pod kojima iskustvo postaje sećanje, drugi pokazuje kako se identitet oblikuje u odnosu sa drugim, a treći otkriva šta se događa kad vreme, zaborav i promena prekinu vezu između čoveka i njegove prošlosti. Reč je o tri različita, ali ubedljivo komplementarna pristupa istom egzistencijalnom problemu.
Autor: Domagoj Petrović
