Prikaz romana „Solunska 28“, drugi deo – o prijateljstvu i izdaji
Drugi deo nagrađenog romana „Solunska 28“ dr Neleta Karajlića, sasvim izvesno, nije izneverio ni svoju publiku ni svoje junake. Zanimljiva i uzbudljiva priča o sudbini likova koji su preživeli Prvi svetski rat nateraće čitaoca da i nastavak pročita u jednom dahu. Ni stožer zbivanja nije promenjen - sve se vrti oko istog doma i istog grada. Beograd s početka veka, kakvog ga upoznajemo u prvom delu romana, u međuvremenu se promenio i porastao, kao uostalom i književni junaci. O zbivanjima u privatnom i javnom životu između dva svetska rata saznaje se retrospektivno, Bosinim sećanjem iz sveta mrtvih. Misaoni i kulturni duh jednog od najupečatljivih doba evropske umetnosti dočarava pak sam pripovedač, takođe posredno, pomoću prikaza čudesnog glasa Edit Pjaf, pariskog bistoroa Le Baron, avangradnih umetnika okupljenih oko Plavog jahača, ili džez muzičara koji iz Vrnjačke Banje kreću u pustolovinu osvajanja sveta i ličnih iskušenja. A onda ih iznenada, sve zajedno, tok istorije baca u vrtlog razaranja i uništenja.
Roman počinje šestoaprilskim bombardovanjem Beograda 1941. Noć pre toga za porodičnom trpezom, u očekivanju Vaskrsa, otvaraju se nemiri uzajamnih ljubavi, erotske, porodične i prijateljske, čime se najavlju izdaje, sugerisane i podnaslovom dela. Kuća porodice Janković ranije obeležena životnom energijom i rađanjem, otvorila je sada vrata smrti, bolestima i razdorima. Klupko međuljudskih odnosa još više je zamršeno, pa bačeno usred okupiranog Beograda. Tu su se upleli i zaljubljeni nacisti, komunisti i gerila, saradnici okupatora, pohotni i pohlepni izdajnici koji žude za osvetom. Tragičnu atmosferu zarobljenog grada i njegovih poniženih stanovnika dočarava setna melodija Lili Marlen, prvi put emitovana sa talasa Radio Beograda. Tako, zavodnička moć umetnosti, slikarstva, filma ili muzike, kao i u prethodnoj knjizi, određuje zaplete i psihologiju junaka. Različita iskušenja, borba pojedinaca sa sopstvenim strastima i slučajnostima sudbine, prate se kroz odnose udvojenih karaktera: muzičara Lacija i Olivera, blizanaca Vlade i Branka, gestapovaca Jirgena i Oskara. Udvojeni junaci smešteni su u udvojeni svet, u kojem se prožimaju ovostranost i onostranost, život i smrt, dobro i zlo.
Ako, dakle, istorijska nužnost i slučajnosti sudbine bivaju osnovni pokretači događaja na spoljašnjem planu, onda se ljubav i praštanje prepoznaju kao tvoračka suština unutrašnje, etičke ravni romana. Njegov rasplet otuda vodi ka trijumfu milosrđa (Laci i Oliver), neuništive vitalnosti duha i trpljenja (Vlada, Branko, Mića) i metafizičke snage lepote i dobrote (Danica). Preplitanje različitih svetova ujedno rađa i nedoumicu oko prave prirode ispripovedanih događaja: da li je uopšte bilo prevare i izdaje, da li je brat odao brata, da li je Danica zaista preljubnica, da li je Jirgen o tome pisao Krausu, da li je Branko ta pisma pročitao?
Poslednja scena prikazuje ulične borbe na dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1944. Između dva sveta opet juri voz koji, kao Haronov čamac, prevozi pokojnike u večno nepoznato. Tamo ih sve prihvata Bini, preobražen u Mićinom snu u mršavog čoveka s prozračnm bradom, koji, kao u završnim stihovima Blokove Dvanaestorice, postaje predvodnik stradalnika i njihova uteha.
Time su oba dela „Solunske 28“ zaokružena verom u vasrkrsenje i pokajanje. Uostalom, dr Nele Karajlić voli sve svoje junake, pa kao nekad Branko Ćopić, o njima piše prostodušno i saosećajno, i istovremeno brzo i zabavno, poput Mome Kapora, nagradu sa čijim imenom svakako nije dobio bez razloga.
Autor: Tanja Popović
Izvor: Nedeljnik
