Prikaz romana „Soba za goste“: Plodna klaustrofobija

U književnosti – a naročito na filmu – retko se preporučuje stvaranje priče bazirane na enterijeru, zato što ona najčešće prelazi u klaustrofobičnu. E sada, i za literaturu i kinematografiju važi pravilo da zadatak na kojem se većina autora „oklizne“, one koji kreativno uspeju da ga obrade čini – majstorima. Konkretno, pišući kamerno, američka spisateljica Andrea Barc zapravo je odabrala idealan postupak za koji je bila sposobna. Tako je počev od naslova, jer bi od „Sobe za goste“ teško bilo zamisliti tačniji za narativ koji je kameran.

Što je neuporedivo važnije, autorka je prikladno spojila klaustrofobičan postupak sa istim takvim opštim okvirom: roman za pozadinu uzima jednu od najklaustrofobičnijih mogućih epoha, razdoblje kovida 19 koje je svima nama predobro poznato, pa je mogućnost čitalačke identifikacije sa te strane najveća moguća. Da pandemija samo igra ulogu u prisilnom zatvaranju glavne junakinje Keli sa njenom školskom drugaricom Sabrinom i uglednim i bogatim suprugom potonje Nejtanom u njihovu vilu u Virdžiniji, upotreba korone u narativu Andree Barc bila bi organska.

Međutim, neočekivani trojac koristi pandemiju kako bi, usled prisilne zatvorenosti, mogli dublje da prouče bezmalo sve moguće vidove seksualnih i emocionalnih odnosa. Drugim rečima, do tada skrhana zbog propale veze sa verenikom Majkom, zbog koga se preselila iz Čikaga u Filadelfiju, Keli ne samo da se oseća spaseno zahvaljujući Sabrininoj i Nejtanovoj ponudi da koristi njihovu praznu gostinsku sobu, već je i oduševljena novim životom, čak zaljubljena u njega, ako ne i u svoje domaćine. Možda i jeste; hemija trojca razvija se krajnje dinamično.

Moglo bi se pomisliti da „Soba za goste“, za razliku od autorkinog prethodnog romana „Nikad nismo bile ovde“, nije triler nego romantično-erotski narativ o raznim vrstama seksualno-ljubavnih odnosa, heteroseksualnog i homoseksualnog, te poligamiji. Međutim, najpre, gotovo sve što je rečeno praktično se odvija na početku romana, koji je lišen i najmanjeg pripovedačkog viška, pa je posredi neviđena (trilerska) ekonomičnost naracije. Zatim, Kelino oduševljenje novim životom traje sve dok ne sazna da nije prva koja je stupila u vezu sa Sabrinom i Nejtanom. I da je, što je nesumnjivo gore, sudbina prethodne žene koja je učestvovala u trojcu, pa… neizvesna.

Teško je zamisliti uzbudljiviji trilerski okidač. Pitanja koja se sledstveno nameću svojstvena su za obe strane poetičkog identiteta romana: a) emocionalni: u koga je Keli, od tri moguća srećnika, najviše zaljubljena (Sabrina, Nejtan, ipak Majk)? b) žanrovski: šta se tačno dogodilo sa prethodnom stanarkom vile u Virdžiniji i ko je eventualni krivac, kao i šta će biti sa glavnom junakinjom? (Možda je izlišno napomenuti da će odgovori zadovoljiti i ljubitelje melodrame i, posebno, fanove trilera.)

Sumarno, osim žanrovske politike pripovedanja i ubedljive psihologije kao u romanu „Nikad nismo bile ovde“, „Soba za goste“ nudi obradu epohalne teme kakva je kovid 19 i skeniranje široke game ljubavno-erotskih odnosa. Nije tek tako niti odavno primećeno da je majstorima pripovedanja svojstven izbor uvek novog postupka, koliko god da su njihovi prethodni urodili plodom, pa i svetskim uspehom.

Autor: Domagoj Petrović