Prikaz romana „Šnit“
Marojević je u dosadašnjem radu kroz „Šnit“ dostigao jednu vrstu istorijske istine. Nadahnuto se koristeći formom kao vidom uklapanja starog materijala, progovorio je o jednoj novoj temi (dakako ispričanoj kad je reč o izvornim dokumentima), koja na literarni način nije često ili uopšte obrađivana. To je poreklo Zemuna u okupaciji, događaji i sudbine koje su na njegovom tlu odvijale, što je dalo još jedan pečat Marojevićevom stvaralaštvu koje se mahom aktuelizuje povodom nesreće i stradanja naroda s ovih prostora.
Ideja romana bi bila ukazati na moguće načine kako mediji gledaju na stvarnost. U „Napomeni priređivača“ (koji je sam autor, sudeći po inicijalima) dat je uvid u spisak mnogih glasila i štampanih dodataka kojima se taj dokoni i vredni pregalac služio, u svrhu filtriranja arhiva onoga što je bilo veliki žig na krvavoj litiji naroda. S početka, trudi se da ih ne ređa redno ili hronološki, možda imajući i sam u vidu da se haos vremena ne može objašnjavati ničim drugim što nije nered i krš. Ipak, inkorporiranjem njihovih sadržaja u jednu višu umetničku celinu kakva je roman, istorija dobija podstrek da i sama odgovori na inače retke zahteve o slučajevima ovog grada.
U svrhu toga- insistiranja na prozirnosti dokaza- autor se koristi nečim što je Orvel u „1984“ problematizovao kroz fikcionalnost radnje. To je dobro poznati fingirani dokumentarni metod koji se koristi uglavnom da bi se otklonile sve sumnje u ono šta se stvarno dešavalo. Budući da je reč o događajima koji su veoma bliski našem umu, utoliko je teže suprotstavljati se očiglednostima s kojima nismo upoznati. Zato Marojević vrlo spretno uključuje i važne datume, imena i oznake, a glavnog junaka Novaka Maričića predstavlja kao pisca obimnog i po vlastitom mišljenju, ni po čemu korisnog eseja „Raj i pakao savremenog mislioca“, što ako se vratimo na Orvelovu problematiku, može korespondirati sa knjigom njegovog disidenta Goldštajna „Teorija i praksa oligarhijskog kolektivizma.“ Oba dela su, naime, namešteni priručnici za objektivnost izmišljene situacije.
Novak Maričić je još jedan junak kojeg Marojević instruiše kao borca za pravdu. Umnogome je sličan Stevanu Kažiću iz „Žege“, i po činjenici da se ne da svojim naprečac stvorenim neprijateljima. Konstantno beži, seleći svoje namere tamo gde bi one mogle biti ostvarene. Zbog svojih postupaka neko bi ga mogao poistovetiti sa Gavrilom Principom, ali ubistvo bračnog para Frost (u isto vreme i roditelja njegove devojke, Karen) neće ga svrstati u red sa Raskoljnikovim, jer se Novak retko kad kaje. On kao da je svestan da je sve što je u životu uradio imalo neki, pa i iskrivljeni smisao, počevši od nehatne smrti njegove majke do nakazne smrti njegovog oca. A između te linije, mnogo je zločina počinjeno, i mnogo je nevinih ljudi stradalo. To, opet, kao da ovog begunca nimalo ne dotiče.
U roman je preneto i identično idejno rešenje ljubavnog trougla u kojem dominira muški pol. Neozbiljni muškarac poigrava se osećanjima žena koje su mu sve dale. Pragmatičan kakav je, u interesu mu je da nijednom ne izgubi mogućnost da pobedi. Nemilosrdno se koristi uticajem koje mu daruje spoljna okolina i ne preza ni od jednog progresivnog sredstva. Kao da mu ništa ne može stati na put.
Dramatičnost fabule ovog puta se dobija umešnim prekombinovanjem stilova. U pitanju su varijacije na žurnalistički i novelistički tip pisanja, pa se stiče utisak da se tenzija izvodi tako što se svaka priča ispisuje različitim tonalitetom. Rečenica je prilagođena izveštačkom diskursu, ali nisu ni tako retki trenuci u kojima „novinari“ daju sebi za slobodu da prodiru i u samu ontologiju problema. Ali to onda prestaje da bude novinarska etika, i biva, u nastajanju, fenomenološki esej.
Nesporno je da „Šnit“ ima dubinu jedne prave studije karaktera koja se protokom različitih i suprotstavljenih gledišta razrađuje oduzimanjem i dodavanjem njegovih mentalnih mogućnosti. Brzina odmotavanja i premotavanja vremena ne oduzima ovom romanu statičnost i jasan pregled likova, posebno kad stupimo u predeo dijaloga koji o likovima govore mnogo više nego njihove ponekad zbrkane misli. Iako se Zemun u „Šnitu“ prevashodno sa zadatkom opisuje (pionirski poduhvat), ipak on nije u centru pažnje kao romani Dragana Velikića, već umesto njega govore mnogobrojni učesnici jedne velike zbrke. Koja će uvek postojati ‒ naročito bez nas.
Autor: Ivan Đurđević
Ideja romana bi bila ukazati na moguće načine kako mediji gledaju na stvarnost. U „Napomeni priređivača“ (koji je sam autor, sudeći po inicijalima) dat je uvid u spisak mnogih glasila i štampanih dodataka kojima se taj dokoni i vredni pregalac služio, u svrhu filtriranja arhiva onoga što je bilo veliki žig na krvavoj litiji naroda. S početka, trudi se da ih ne ređa redno ili hronološki, možda imajući i sam u vidu da se haos vremena ne može objašnjavati ničim drugim što nije nered i krš. Ipak, inkorporiranjem njihovih sadržaja u jednu višu umetničku celinu kakva je roman, istorija dobija podstrek da i sama odgovori na inače retke zahteve o slučajevima ovog grada.
U svrhu toga- insistiranja na prozirnosti dokaza- autor se koristi nečim što je Orvel u „1984“ problematizovao kroz fikcionalnost radnje. To je dobro poznati fingirani dokumentarni metod koji se koristi uglavnom da bi se otklonile sve sumnje u ono šta se stvarno dešavalo. Budući da je reč o događajima koji su veoma bliski našem umu, utoliko je teže suprotstavljati se očiglednostima s kojima nismo upoznati. Zato Marojević vrlo spretno uključuje i važne datume, imena i oznake, a glavnog junaka Novaka Maričića predstavlja kao pisca obimnog i po vlastitom mišljenju, ni po čemu korisnog eseja „Raj i pakao savremenog mislioca“, što ako se vratimo na Orvelovu problematiku, može korespondirati sa knjigom njegovog disidenta Goldštajna „Teorija i praksa oligarhijskog kolektivizma.“ Oba dela su, naime, namešteni priručnici za objektivnost izmišljene situacije.
Novak Maričić je još jedan junak kojeg Marojević instruiše kao borca za pravdu. Umnogome je sličan Stevanu Kažiću iz „Žege“, i po činjenici da se ne da svojim naprečac stvorenim neprijateljima. Konstantno beži, seleći svoje namere tamo gde bi one mogle biti ostvarene. Zbog svojih postupaka neko bi ga mogao poistovetiti sa Gavrilom Principom, ali ubistvo bračnog para Frost (u isto vreme i roditelja njegove devojke, Karen) neće ga svrstati u red sa Raskoljnikovim, jer se Novak retko kad kaje. On kao da je svestan da je sve što je u životu uradio imalo neki, pa i iskrivljeni smisao, počevši od nehatne smrti njegove majke do nakazne smrti njegovog oca. A između te linije, mnogo je zločina počinjeno, i mnogo je nevinih ljudi stradalo. To, opet, kao da ovog begunca nimalo ne dotiče.
U roman je preneto i identično idejno rešenje ljubavnog trougla u kojem dominira muški pol. Neozbiljni muškarac poigrava se osećanjima žena koje su mu sve dale. Pragmatičan kakav je, u interesu mu je da nijednom ne izgubi mogućnost da pobedi. Nemilosrdno se koristi uticajem koje mu daruje spoljna okolina i ne preza ni od jednog progresivnog sredstva. Kao da mu ništa ne može stati na put.
Dramatičnost fabule ovog puta se dobija umešnim prekombinovanjem stilova. U pitanju su varijacije na žurnalistički i novelistički tip pisanja, pa se stiče utisak da se tenzija izvodi tako što se svaka priča ispisuje različitim tonalitetom. Rečenica je prilagođena izveštačkom diskursu, ali nisu ni tako retki trenuci u kojima „novinari“ daju sebi za slobodu da prodiru i u samu ontologiju problema. Ali to onda prestaje da bude novinarska etika, i biva, u nastajanju, fenomenološki esej.
Nesporno je da „Šnit“ ima dubinu jedne prave studije karaktera koja se protokom različitih i suprotstavljenih gledišta razrađuje oduzimanjem i dodavanjem njegovih mentalnih mogućnosti. Brzina odmotavanja i premotavanja vremena ne oduzima ovom romanu statičnost i jasan pregled likova, posebno kad stupimo u predeo dijaloga koji o likovima govore mnogo više nego njihove ponekad zbrkane misli. Iako se Zemun u „Šnitu“ prevashodno sa zadatkom opisuje (pionirski poduhvat), ipak on nije u centru pažnje kao romani Dragana Velikića, već umesto njega govore mnogobrojni učesnici jedne velike zbrke. Koja će uvek postojati ‒ naročito bez nas.
Autor: Ivan Đurđević
