Prikaz romana „Slika s morem“: Bića koja volimo i koja nas vole
Luiza, jedna od glavnih junakinja „Slike s morem“, Bakmanovog poslednjeg romana koji je objavljen na srpskom jeziku u prevodu Nikole Pajvančića, prinuđena je da se neprestano seli, posvuda vukući sa sobom preteški emotivni prtljag koji se s vremenom samo umnožava.
Od časa kad su njeni roditelji umesto malenog bića tek pristiglog na svet odabrali lični komfor ili se sasvim predali u neravnopravnoj borbi sa zavisnostima, ova sedamnaestogodišnjakinja, senzibilna i likovno nadarena, ima i u doslovnom smislu, samo povremena i privemena prebivališta: u ustanovama za nezbrinutu decu i hraniteljskim porodicama ona zaista samo prebiva do nove prilike za beg od prošlosti, od preživljenih trauma, od same sebe i svog tela u kome se oseća nelagodno. Ali, i napolju, u tom prividnom prostoru slobode, ona oseća klaustrofobiju, jer svet joj ni izbliza ne nudi mogućnosti kakve imaju njeni vršnjaci.
Taj teški teret odbačenog deteta, samonametnute krivice, osećaja niže vrednosti i tuge postao je još neizdržljiviji u času kada je izgubila svoju jedinu potporu, jedino svoje ljudsko biće kako naziva, samo naizgled čvršću i snalažljiviju, drugaricu Fiš. Taj teret koji ni na čas ne može da spusti, uz ranac sa nekoliko ličnih stvari, sav su Luizin imetak.
Najvrednija od svega što devojka nosi sa sobom je razglednica, kojom je neka osetljiva duša u jednom od prihvatilišta želela da oplemeni prostor namenjen mališanima. Reprodukcija slike potpisane sa K. Jat na njenoj aversnoj strani privukla je pažnju usamljene devojčice i ona je poželela da je uvek ima uz sebe. Ukradena reprodukcija za nju postaje više od amajlije: baš kao što je pasoš jedini dokaz da zaista postoje ljudi, toliko usamljeni i izolovani od svih, da za njihovu egzistenciju nema svedoka, taj pravougaoni komad kartona pred naletom najtežih osećanja, uverava malu vlasnicu da negde daleko, ipak, postoji jedan bezgraničan svet lepote, jedan istinski prostor nepomućene radosti i da je sreća moguća makar tamo, na nekom molu, gde dugi letnji dan u dokolici i bezbrižnosti provodi jedva vidljiva grupica nasmejane dece...
Njihove sićušne prilike, a kamoli njihova osmehnuta lica ili nežne latice cveća na slikarskom platnu ne primećuju čak ni kolekcionari spremni da u delo slavnog umetnika investiraju nepojmljivo visoke sume novca, niti navodni ljubitelji umetnosti koji galerije posećuju tek da bi bili viđeni, fotografisani i samozadovoljnim pogledom tražili svoj lik u odrazima čaša sa penušavim vinima. Ali Luiza zna svaki potez kojim je ispunjeno platno i nepogrešivo oseća da pripada maloj ovekovečenoj družini.
Stoga će, već duboko uverena u moć mašte i utehu koju umetnost može da pruži očajnom biću, svim srcem poželeti da najzad stane pred originalno platno izloženo na aukciji u zdanju koje je, nimalo slučajno, hram pretvoren u kupoprodajni prostor. Uveriće se da ono što i sama od detinjstva sluti: ko jednom vidi čuvenu Sliku s morem, prvo ostvarenje slavnog umetnika potpisanog pseudonimom od četiri slova, više neće moći da zamisli svet bez tog autentičnog i spontano nastalog ostvarenja na kome su predstavljeni njegovi prijatelji.
Sa jednim od njih, Luiza će krenuti ka nepoznatoj i dalekoj morskoj obali, upustiti se u niz izazova, ali će, otkrivajući istoriju nastanka čuvenog dela tek preminulog umetnika, saznati i mnogo toga što nije znala o samoj sebi. Oni za kojima traga i čije životne priče otkriva, iako četvrt veka stariji, bliski su joj po vedrini, lakoći i nesputanosti koju ima samo mladost, ali i po dubokom osećanju suvišnosti, ranjivosti i ožiljcima koje su zauvek poneli iz svojih, na različite načine, disfunkcionalnih porodica.
Luiza će se saživeti se sa životnim pričama tinejdžera u koje je zaneseno satima gledala na jeftinoj reprodukciji i shvatiće da su deca sa slike bila mnogo više od prijatelja. Okupljeni na molu u koje neštedimice udaraju talasi, oni su, jedni drugima, zapravo, postali jedini razlog za život, jedini motiv da izdrže sva zlostavljanja i nebrigu onih koji bi trebalo da su im sveprisutna podrška. Njihovo zajedništvo zasnovano na beskrajnoj odanosti i dubokom poverenju, postaje način da se odupru surovosti, nerazumevanju, zlobi, strahu i agoniji kroz koju prolaze.
Povik Sutra!, uz koji se svake večeri rastaju, ta jednostavna, ali reč koja nema sinonim, za svakog od njih je ohrabrenje da izdrži noć u kojoj ga čekaju batine, uvrede, omalovažavanja, ali je i obećanje koje se ne sme izneveriti. Njihovo zajedništvo postaje njihova supermoć i osveta svetu odraslih, koji su okrutni, bolesni, depresivni, autoritarni, bezosećajni zato što nisu uspeli da se izbore sa beznađem i vlastitom patnjom. To sutra koje se u sumrak razleže molom znači: da, bićemo i sutra tu da bismo bacali kamenčice, pevali na sav glas, plesali, slikali ili čitavim bićem, što je dar još neprocenjiviji i ređi, zaštitili i podržali druge. I doći ćemo da kao ustalasano more uzvratimo i umnožimo svetlost koja, kao sa neba, dopire iz bića koje volimo i koja nas vole.
A upravo ta misao – da ako se osećamo nevoljenim, treba da volimo što jače možemo – obasjava čitaoca koji tek što je sklopio knjigu jarkožutih korica. I on, sasvim nalik Luizi koja zaneseno stoji pred čudesnom Slikom s morem, teško da ikada više može zamisliti svet bez topline i svetlucanja koji kao ranojutarnji zraci dopiru iz romana koji je upravo pročitao. Iako će možda svaki od njih na pitanje o čemu to pripoveda Bakman u svom najnovijem romanesknom ostvarenju, odgovoriti posve različito (npr. o odrastanju, sazrevanju, bolu, prijateljstvu, isceljenju, odnosu roditelja i dece, siromaštvu, zlostavljanju, umetniku, stvaralaštvu i tržištu), verujem da će, bez izuzetka, dodati: i o meni, jer i ja sam jedan od njih. Zato, najverovatnije, toliko i volimo njegove knjige.
Autor: Olivera Nedeljković
