Prikaz romana „Severne vode“: Dva topa fore
Bez obzira na to koliko psihičkih problema čovek imao, on mora da ih skrajne jer je prinuđen da se bori za zaradu i tako zapostavi svoju mentalnu stranu koja se samim tim pogoršava. Ovo nije opis nastao prepričavanjem nečega iz savremenosti, nego situacije Patrika Samnera, bivšeg vojnog lekara. I pored nedavnog traumatičnog ranjavanja u Indiji za vreme engleske opsade Delhija, sredinom devetnaestog veka, on mora da se zaposli, a posao dobija na kitolovačkom brodu koji iz Jorkšira plovi za Arktik. U pitanju je glavni junak romana „Severne vode“, sve perspektivnijeg britanskog pisca Ijana Makgvajera (1964). Osim doticanja savremene svakodnevice, knjiga ima i druge osobine istorijskog romana s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. To se, pre svega, odnosi na povratak realistički detaljnom tretmanu povesti, ali i na odsustvo stvarnosno arhaičnog jezika koliko god da se autor pridržava konteksta doba koje opisuje i podrobnog spominjanja ondašnjih artefakata.
Ni kapetan broda Artur Braunli nije pošteđen neprijatnih iskustava što se tiče posla, ali je prinuđen da s njim nastavi. Antagonista romana Henri Draks, pak, deluje kao da nije ni za šta, pa ni za harpundžijsku delatnost, ali i kao da bi se od njega moglo očekivati sve. Da, on je moralno dno romana, lik koji za početak, pre ukrcavanja, ubija čoveka i napastvuje dečaka. Kao potpuno oguglao i na sve spreman, on je etički antipod svom kolegi na brodu, Patriku Samneru, koji košmare izazvane sopstvenim indijskim iskustvom i grižu savesti pogrešno leči konzumiranjem opijuma. Hladnoća za vreme plovidbe je tolika da i čitaocu usled Makgvajerovih preciznih opisa dođe da se ubunda, a kamoli likovima romana, dočim se ispostavlja da brod ima i dodatnu svrhu te da je predmet zloupotrebe. Na kraju krajeva, Draks nije ubio i napastvovao baš iz čistog mira, pohlepe, odnosno požude, nego i zbog lične osvete, čime se njegovi zločini nipošto ne pravdaju, ali postaju nijansiraniji i služe plodotvornom slabljenju moralne opreke dotičnog lika i Samnera. Tako je, što se tiče psiholoških profila glavnih junaka, roman savršeno koncipiran. Pa i u vezi sa akcijom, jer taman kad čitalac pomisli da je vrhunac zla opisan, do njegovih novih nanosa dolazi vrlo postepeno, tako da se saspens pojačava.
Uzbudljivost dramske radnje i savršenstvo psihologizovanja je toliko da maltene ne primećujemo da žene igraju sasvim sporednu ulogu u štivu, te da bitnije ljubavne priče nema ni na pomolu. Kao da je Makgvajer, poznajući svestranost svog talenta, odustao od uvek poželjne melodrame kao šahovski velemajstor koji protivniku daje dva topa fore kako bi sebi partiju učinio težom i interesantnijom. I na kraju pobedio, kao što je to uspeo britanski autor koji romanom nije samo požnjeo nagradu Kraljevskog književnog društva Encore i pohvale najprobranije anglosaksonske štampe, kritike i pisaca na engleskom jeziku, već je knjigom dao dostojan predložak za visokokvalitetnu, gledanu i vrednovanu, istoimenu TV seriju u produkciji Bi-Bi-Si-ja.
Autor: Domagoj Petrović
