Prikaz romana „Seme mraka“
„Na njihovim muškim njuškama tada se vidi nekakav ružan, podrugljiv prezir prema ženama, a to nije fer jer iste te žene su ih rodile. Nažalost.“
Ova priča prati jednu porodicu. Majku Iris, oca Sašu, ćerke Dijanu i Juliju i sina Luku. I svako od njih ima svoja poglavlja. Da bolje razumemo, da se sočimo sa svakim bolom i da osudimo ove jadne muške ličnosti koje uništavaju i kontrolišu žene, dok su zapravo u dubini duše mali bedni crvi koji se plaše svakog ko je psihički i fizički moćniji od njih.
„Neko mudar je jednom zaključio da ako postoji nešto što u bilo kojem trenutku može da nas izbaci iz takta, to nešto će se i dogoditi.“
...I da žalimo žene koje misle da mogu takve ljušture da promene...
„Koliko umišljena moraš biti da misliš kako ćeš izlečiti onoga koji sam sebe ne želi da izleči, koga ne mogu da izleče ni psihijatri ni sam bog. Ne kažeš da takve žene ne mogu da budu od velike koristi i pomoći, ali samo ako muškarac sam odluči da se promeni. A obično ne odluči. Ili ne dovoljno čvrsto.“
Iris je domaćica, ne radi, veruje da je muž vara ali ćuti jer to tako treba. A ako prigovori, osim silovanja može da dobije i šamar. Ali da li je silovanje zapravo silovanje i kada su dvoje u braku? Jeste, samo što ona to ne priznaje sebi. Dobro je, teši se. Ima i gorih stvari. Da bi se u to uverila i da bi ubedila sebe da njen život nije katastrofalan, čita crnu hroniku svakog dana. Ali u gradu se dešavaju neke jezive stvari, svake noći kada se njen muž ne vrati sa posla - po jednu novu devojku pronađu na ulici silovanu i pretučenu. Da li je to slučajnost ili je Saša za to kriv? Ili je on možda neko još gore čudovište?
„ ...opet sam zaključila da je neke tajne bolje držati za sebe. Ali šta ako ti se čini da ćeš zbog toga jednog dana samo eksplodirati?“
Saša... on radi, on je zauzet. Žene su za njega obične stvari i na svaku polaže pravo ako on tako reši. Ne, on nema moral, to mu je strana reč. Kao ni savest. Uzima, otima i krade dostojanstvo ženama, samopouzdanje i ostavlja ih u ožiljcima. Ni njegova žena nije pošteđena. Ona postoji da odgaja decu, da mu kuva, da ništa ne vidi i da ćuti. Takvu je tražio – takvu je i našao.
„Često smo najnesigurniji u blizini onih kraj kojih bi trebalo da se osećamo zaštićeni i sigurni, a koje samo naoko poznajemo.“
Dijana, ćerka buntovnica koja se udala, dobila dete i pobegla u Nemačku, od svojih roditelja i od starog života. Samo što su demoni svuda, posebno oni unutrašnji i od njih se ne može pobeći.
„Kako bi se samo sablaznili da znaju o čemu razmišljam. To je ono što zastrašuje, to što nikada ne znaš šta se nekome mota po glavi. Možda taj neko, dok ti se smeška, upravo smišlja kako da te siluje, opljačka ili – pojede.“
Julija, koja svoje traume „leči“ drugačije. Ide u srednju školu, sama živi u malom stančiću i traži muškarca da joj ispunjava snove u koje spadaju i silikoni.
„To je ono što ne podnosim – da me ljudi žale.“
I na kraju Luka, dete iskreno, uplašeno i neiskvareno, koje sve voli ali ništa ne razume.
„Ko živi u mraku taj luta i ne može da nađe pravi put. Sve dok mu se odnekud ne ukaže komadić svetla koji tada treba odlučno da sledi do izlaza na suncem okupanu čistinu.
Samo, šta ako nam se ne svidi ono što ugledamo na svetlu?
Šta ako je to nešto zbilja grozno?
Je li tada možda ipak bolje ostati živeti u mraku?“
Postoji težina kad je nešto napisano po istinitoj priči, s kojom se teže borimo nego sa fikcijom jer znamo da je stvarno pa pogađa. Svaka psovka u ovoj knjizi je opravdana jer drugačije ne može. Svaka psovka glasno izgovoreno dok čitate ovu knjigu je poželjna jer neki ljudi ne zaslužuju ništa osim čiste mržnje zbog dela i stvari za koje su sposobni.
„U ovoj zemlji sve je moguće. Na delu je tromost sistema kojem nije cilj da pomogne ikome osim da održava samog sebe.“
Jedna od najbolnijih i najžalosnijih stvari jeste to što je ovo, negde manje – negde više, realnost dosta porodica sa naših prostora. Realnost je da su žene maltretirane, varane, silovane, pretučene u brakovima i da se ispovedaju po crkvama umesto u policijskim stanicama. Kad bi se više njih ispovedale policiji i javno, kad bi sa svih strana došlo do pritiska... ovakvi bi bili u zatvoru, a ne u odelima i na ulicama.
„Uostalom gde je bog, s malim b, bio kada mi je najviše bio potreban? Gde je bio kad sam ga zvala u pomoć? Gde? Možda je pazio na mir u svetu?“
Zato ako primetite nešto, čak i kada niste vi u pitanju – progovorite! Progovorite jer oni koji žmure na zlodela skoro su jednako krivci kao i oni koji to čine.
„Odvratni su i ljigavi on i svi takvi muškarci sebični i bezosećajni, gade mi se i sramote ljudski rod.“
I preporučujem vam ovaj šamar realnosti. Svakome to treba s vremena na vreme, nije život ružičasti mehurić pun cveća u kom se kotrljamo dok se van njega dešavaju grozote.
„Dela, draga moja, dela su važna, a ne deca jer i to dete može da bude nedelo.“
Autor: Prodavnica snova via Facebook
