Prikaz romana „Sama u noći“: Feministički triler o (ne)poverenju u „lepši pol“
Posle prave eksplozije trilera poslednjih decenija i „apgrejdovanja“ žanra, postalo je ne samo poželjno nego i gotovo minimalno uljudno prema čitaocima da triler bude napisan tako da osim krajnje uzbudljivosti ponudi i tretman značajnih društvenih pitanja. Sve i da je svoj prvenac „Sama u noći“ svela samo na najosnovnije okvire žanra, američka spisateljica Trejsi Sijera bi se odužila publici na gore pomenut način.
Naime, mlada majka osmogodišnjeg i petogodišnjeg deteta, sa kojima živi u ruralnoj i izolovanoj sredini, na početku romana veruje da im je provalnik upao u kuću sa možda i najužasnijim namerama; ona je ubrzo prisiljena da bira između borbe protiv uljeza, pokušaja bega sa decom ili sakrivanja, te da, bez obzira na izbor, do krajnosti pojača svoju brigu za njih i potisne lični strah.
Drugim rečima, već takva postavka bila bi dovoljna da se Trejsi Sijera zaokruženo pozabavi temama ženske hrabrosti u ekstremnim okolnostima, psihološkim porivima uljeza, psihologijom majčinstva... Tim pre što je pripovedanje iz trećeg lica o sadašnjosti radnje premreženo sećanjima glavne junakinje iz kojih se zaključuje da je i mogući gubitak pamćenja jedan od razvijenih motiva knjige. Povraci u prošlost nisu nizani hronološki, već se koriste više za razvoj likova – kako onih koji smo upoznali na početku, tako i onih koje ćemo kasnije sresti – nego zbog direktne povezanosti sa trenutnim događajima.
Pre nego što bi to većina čitalaca mogla očekivati, a nakon što se glavna junakinja odlučila na skrivanje s decom u pregradi kod centralnog dimnjaka kuće, početna postavka sasvim se menja. I tu se definitivno pokazuje da žanrovske međe nisu ono što je presudno rukovodilo Trejsi Sijeru dok je pisala roman: situacija ima povoljan rasplet i najverovatnije je otkriveno ko je provalnik, tako da autorka ne manipuliše mogućnošću da odloži ovakvo saznanje kako bi saspens porastao a osnovna definicija trilera uvažena.
Nova postavka i opšti okvir su manje-više sledeći: dok majka leži u bolnici a deca su kod njenog (nasilnog?) svekra, vidimo da policija, lekar i muž nisu do kraja sigurni u njenu verziju priče. Time Trejsi Sijera otvara brojna pitanja poput (ne)poverenja u žene u mačističkoj sredini, psihološke manipulacije i, opet, (mogućeg) gubitka pamćenja.
Autorka se latila, s obzirom na kontekst, jednog retko efektnog poetičkog rizika: njena odluka da ne imenuje likove čini priču univerzalnijom i uvećava mogućnost poistovećenja svih čitateljki i čitalaca koji su se, distancirano ili direktno trpeći, suočili sa nepoverenjem u „lepši pol“, inerciju sistema, do tako pojedinačnih a dubokih pitanja kao što su roditeljska spremnost na žrtvu za decu, ali i uvreženi utisak da ako nam dobar deo ljudi iz naše bližine ne veruje, na kraju se i sami pitamo da li smo sigurni u ono u šta bi trebalo da jesmo.
U nekim trenucima bi čitalac mogao da se zapita da li je glavna junakinja stvarno istraumirana žena kojoj je majka poginula kad je bila mala, muž stradao u neverodostojnoj nezgodi, svekar je tukao, ili je ona „samo“ u meri psihičkog poremećaja željna pažnje. Odgovore na ova i brojna druga pitanja Trejsi Sijera vešto krije do samog kraja romana, koji je iznenađujuće različit kako od početne tako i kasnijih postavki, a da opet uspeva da ih sve organski „uveže“.
Autor: Domagoj Petrović
