Prikaz romana „Rečnik izgubljenih reči“: Omaž leksikografima i jedinstvena pohvala jeziku
Danas kada su nam informacije dostupnije nego ikad pre, kada je dovoljno da u internet pretraživač unesemo jednu jedinu reč, pa da se za treptaj oka ukaže milion stranica koje nam pružaju podatke o ukucanom pojmu, kada smo sa svih strana okruženi kakofonijom iz koje se istinski smisao s mukom probija do slušaoca, teško možemo i da zamislimo način na koji su, pre samo nekoliko decenija, nastajala ostvarenja najvišeg reda i značaja za svaki jezik i kulturu: predani leksikografi minuciozno su ispisivali reči i izvode iz teksta u kome su ih pronašli trudeći se da odrednicu što preciznije i jasnije objasne, a zatim su građu za rečnik ispisanu na listićima određenih dimenzija slagali u obimnu kartoteku. Sledilo je priređivanje teksta koji se dugotrajno i pažljivo pripremao za štampu. Takav mukotrpan posao uvek se ubrajao u najznačajnije i najambicioznije poduhvate u svakoj kulturi, ali je retko bivao tema umetničke obrade.
Australijska književnica Pip Vilijams, inspirisana istorijskim podacima o nastanku čuvenog Oksfordskog rečnika engleskog jezika, ukrstivši detaljno proučenu faktografiju sa fikcijom, vešto je ispripovedala višeslojnu i mnogoznačnu priču o nastanku jednog od najznačajnijih i najuticajnijih leksikografskih dela. Roman obuhvata jedno stoleće (od 1886. do 1989. godine), a u središtu zbivanja nalazi se Esmej, kćer leksikografa koji je čitav radni vek, baš kao i mnogi drugi posvećenici, ostavio obrađujući rečničku građu za stolom u preuređenoj šupi u jednom oksfordskom dvorištu. Takozvani Skriptorijum, jedinstveno mesto na kome se sabirala jezička građa od neprocenjive vrednosti, bio je adresa na koju su stizala nebrojena pisma sa čitavog engleskog govornog područja. Uporedo prateći odrastanje junakinje i pripremu jednog po jednog toma rečnika, autorka stvara delo koje je izuzetan spoj bildungsromana i štiva koje se može svrstati među ostvarenja sa istorijskom tematikom. Baveći se sudbinom devojčice koja sazreva okružena tišinom, knjigama i ceduljama na kojima se ispisuje građa za zamašno rečničko ostvarenje, Pip Vilijams ispisuje omaž svim leksikografima i jedinstvenu pohvalu jeziku. Ipak, priča o ovakvom kulturnom poduhvatu, zahvaljujući perspektivi iz koje je predstavljen, od pripovesti o rečima prevashodno postaje pripovest o onima koji se određenim idiomom služe, o pojedincima kao svojevrsnim hodajućim rečnicima. Zahvaljujući formalno nedovoljno obrazovanoj, ali nepokolebljivoj Esmej, čiju pažnju privlače lekseme tendenciozno izostavljane iz Oksfordskog rečnika, tog štampanog onovremenog ogledala sveta, pravo da progovore dobili su i oni koji su u tom svetu podređeni, zaboravljeni, a neretko iz njega i sasvim izopšteni. U prvom redu, to su bile žene, koje uprkos visokim mogućnostima i snazi, nisu uspevale da prevaziđu brojne prepreke i da se izbore za svoja dostignuća i status.
Pojedine reči su važnije od drugih, razmišlja u prologu senzibilna i zanesena junakinja romana, koji je na srpski jezik prevela Dubravka Srećković Divković. Introvertna, pronicljiva i senzibilna devojčica, zaštićena u Skriptorijumu od ljudskih pogleda i životnih izazova, rano uočava složene odnose među lingvistima i njihovim pomoćnicima, postajući svesna različitih perspektiva od kojih zavisi konačni leksikografski rezultat. Ljubav prema rečima, njihovoj moći i značaju, uživanje u njihovom zvučanju i značenju, učiniće da se gospođica Nikol čitavim svojim bićem posveti upravo sabiranju leksema koje je zvanična nauka odbacila kao efemerne. Prikupljanje tih izlišnih reči, neretko opscenih i za konvencionalne lingvistčare nedopustivo uvredljivih, koje po njihovoj odluci izostaju sa stranica čuvenog univerzitetskog izdanja, učiniće da Esmej zauvek iskorači iz poznatog u svet kakav nije ni slutila da postoji. Taj izlazak će bitno odrediti njen život ispunjen strašću, ljubavlju, željom za znanjem, ali i patnjom zbog toga što će i sama za biće koje je donela na svet ostati tek reč i ništa više.
Uporna potraga za rečima koje će sabirati u svojevrstan Rečnik izgubljenih reči odvešće Esmej na mesta koja su suprotnost sterilnom Skriptorijumu: u sobe za služinčad, u zadimljene krčme, na dokove i kraj tezgi sa pohabanom robom. Ispod reči koje je ona na tim mestima prikupila nisu navođeni štampani izvori iz nepregledne literature čiji su autori muški autoriteti, već su zauvek sačuvana imena nepoznatih, obespravljenih, siromašnih, podređenih i neukih žena sa kojima joj se sudbina ukrstila. Pored njih, značajnu ulogu u njenom formiranju imaće heroine koje su se na različite načine i različitim sredstvima, ali sve upornije i glasnije, borile za ženska prava. Doprinos ovom pokretu, ali i borbi za smanjenje društvenih nejednakosti uopšte, Esmej će dati svojim tihim i postojanim, za zvaničnu lingvistiku nevidljivim pregalaštvom. Od reči koje je decenijama odlagala u stari kofer nastao je jedinstven i raritetan rečnik. U romanu Pip Vilijams buduće generacije lingvista, kulturologa, psihologa i antropologa prepoznaće ga kao važno nasleđe. Na stranicama njegovih malobrojnih primeraka biće, ipak, sačuvana slika sveta viđena pronicljivim ženskim okom, kome, uprkos svim zabranama i zastorima, malo šta može da promakne.
Autor: Olivera Nedeljković
