Prikaz romana „Rat“: Rukopis od komadića užasa
Kakav su prozni svet šezdeset godina skrivale izgubljene stranice kontroverznog francuskog klasika koji ozbiljno tematizuje piščevu obradu najtežeg iskustva?
Petnaestak godina, negde do 2000, pozorišni kritičar Žan-Pjer Tiboda čuvao je hiljade neobjavljenih stranica prikačenih štipaljkama. Njihov pisac Luj-Ferdinand Selin (1894–1961) pretpostavljao je još 1944. da će biti ukradene, bežeći iz stana pred oslobođenje, zbog svog antisemitizma, sa drugim kolaboracionistima. Priča se da je Tiboda, inače član Bitefovog žirija 2012, bio prilično uplašen da se njegov dom slučajno ne upali, pa izgori ta vredna zaostavština što mu je izgleda neželjeno došla u ruke.
Dok je radio u Liberasionu – kažu – pozvao ga je čovek čije ime „nikada“ neće otkriti i doneo mu torbe sa Selinovim rukopisima. Predao ih je na čuvanje, uz uslov. Sme da ih predstavi javnosti tek pošto umre Liseta Detuš, piščeva udovica, jer misteriozni tip sebe smatra levičarem i ne želi da se ona obogati.
Nakon što je Liseta Detuš, učiteljica baleta, preminula 2009. u 107, a Tiboda deceniju kasnije izneo pred javnost i policiju veliku tajnu, znajući valjda da ga ni sud neće mimoići, jer naslednici smatraju da nije smeo da krije tuđu imovinu, krenula su nagađanja kod koga su toliko vreme stajale neobjavljene knjige kontroverznog velikana.
Govorkalo se da je Selin 1949. sumnjičio Oskara Rozemblija (1909–1990), koga je sam ranije „pretvorio“ u književnog junaka. Rođen u korzikanskom selu Pođolo, boem iz umetničkih krugova, on pre rata odlazi kod prozaiste što se 1932. proslavio prvencem „Putovanje nakraj noći“ i radi za njega kao računovođa. Uz to, navodno, i u vodoinstalaterskoj firmi, u opštini, i kao novinar Voga. Krije se tokom okupacije, a 1944. ulazi u Pariz s oslobodiocima, u činu poručnika, i pretresa stanove kolaboranata u bekstvu. Zbog tih radnji osuđen je na zatvorsku kaznu. Onda odlazi u Kaliforniju, postaje guru, vraća se i umire u rodnom mestu, pevajući operske arije. Blog-hroničar iz Oskarovog zavičaja dodaje da je bio pomoćnik ministra Kamija Šotana, te antikvar. Oženio se ćerkom zlatara i imao dete; radio u fabrici za preradu uljarica, predstavljajući se kao direktor. Pominje se da je koristio posetnice na kojima je pisalo da je vicekonzul Švedske…
Uprkos Rozemblijevom zavodljivom životopisu, u celu je storiju naposletku ipak ubačen Ivon Moranda (1913–1972; kodna imena: Leo, Marej, Arnolf), sindikalni vođa, političar i pripadnik Pokreta otpora. Sin farmera, docnije trgovac, učesnik bitke kod Narvika, koji će skakati padobranom u tajnim misijama od 1941, po ideji Šarla de Gola, najčešće sa zadatkom da u rat uključi nove borce. Na filmu ga igra Žan-Pol Belmondo! Po okončanju rata je funkcioner, čak u Ujedinjenim nacijama; na kraju državni sekretar u vladi Žorža Pompidua. Selina je – prenose – pozvao 1951, rekao mu da su stvari u skladištu i da ih može uzeti, međutim, ovaj je odbio – zato su izronile iz nekakvog podruma.
Misterija za misterijom, spekulacija za spekulacijom.
No sada kad je preveden deo iz te zaturene arhive, sa sigurnošću možemo barem reći o čemu se radi u pronađenom romanu „Rat“ (izdavači: Laguna i LOM; prevod: Gordana Breberina). Pripovedač Ferdinand slikovito opisuje kako je 1914. teško ranjen u ruku i glavu; kako se i gde oporavljao. Reč je o knjizi izvrnute utrobe: glavni junak biva bačen u pakao ratišta. Izvesno vreme bez svesti leži među poginulima: „Mrtvi na sve strane. Momak s naprtnjačama raspukao se, mora se reći, kao nar, od vrata do međunožja.“
Saopštava da je rat zatvoren u njegovoj „tintari“: „Naučio sam da razlikujem spoljašnje zvuke od zvukova koji me nikad više neće napustiti.“ Ne čuje najbolje, sa ljudima komunicira više puta ponavljajući izgovoreno, „kao kad ljudi razgovaraju na peronu železničke stanice dok prolazi voz“. Halabuka postaje ključna reč; tutnjava kakvu će nastaviti da nosi sa sobom. Nailazi na jednog Engleza i zajedno odbauljaju prema bolnici u polju.
Danas potpuno razumemo zaključke iz kritike Pjera Asulina, člana Akademije Gonkur, pročitane pošto se delo tek pojavilo u Francuskoj i odmah zauzelo vrh bestseler lista: „U ovoj knjizi govori se kao u kasarni, samo još gore… U ratu seks kao krajnji izvor života jeste svuda u univerzumu, gde smrt vreba sve vreme… Moćno, sumračno, sirovo, lascivno, bezobrazno… Od početka smo uronjeni u otvorene leševe, u sirovo meso, u komade udova, u probušene stomake iz kojih se sadržaj izliva kao pekmez iz kante, upali smo na bal mrtvaka, gde se guli kora sa života. Blato, povraćka, krv, govna… Onima koji Selina inače ne podnose, ova knjiga će se dopasti utoliko manje što se u njoj pojavljuje portret traumatizovanog pacifiste, a ne patološkog antisemite, koga je mnogo lakše izbaciti iz književnog kanona.“
Podatak iz autorove biografije da je zaista ranjen 1913. i odlikovan vojnom medaljom za podvig, nateraće čitaoca da povlači nesigurne veze, takođe sa poznatim objavljenim delima i njihovim likovima.
Mi se pak kratko zadržavamo na motivu tela. Onako kako su morali skidati štipaljke i sklapati rasuti rukopis – šest sekvenci, prežvrljane reči, retka nagađanja u uglastim zagradama – tako ranjeni narator „Rata“ pokušava da sastavi samog sebe, makar u mislima. „Zvučna kaša“, nemoć govora zbog krvi u ustima, oštećeni vid i sluh, osećaj oštrog bola „same srži života“ – naterali su ga da načini inventar:
„Izdelio sam celo telo. Mokri deo, deo koji je bio pijan, deo s rukom koja je bila grozna, deo s uvom koje je bilo užasno, deo s osećanjem prijateljstva prema Englezu, koje je bilo veoma utešno, deo s kolenom koje je s vremena na vreme tobože slučajno otkazivalo, deo s prošlošću koja je, dobro se toga sećam, pokušavala da se zakači za sadašnjost, a više nije mogla – pa budućnost koja me je plašila više od svega ostalog, i, najzad, jedan čudni deo koji je hteo da mi baš on ispriča priču.“
Napisati roman – svejedno što to čini dvadeset godina posle, bitno je koliko činjenica da mu ona „alatka“ funkcioniše. Direktno se obraća čitaocu, mora da storiju istera do završetka, začuđen što uopšte bilo šta pamti iz tog vremena. Nesagledivo je preživljeno iskustvo: „Za dva meseca sam naučio skoro sve zvuke zemlje i ljudi.“ Perspektiva? Penje se na prazne mrtvačke sanduke da bi sagledao najjeziviju scenu. Premda neprestano uplašen da ga živog ne sahrane – u uglu crkve gubi svest od jakog mirisa – Ferdinand se plaši da će „nitkovi hteti da se domognu moje najbeznačajnije misli...“ Kod ranjenika se raspituje o pohodima, ne podnoseći izmišljotine, već traži uverljivost. Kazaće da nadalje ni za šta nije odgovoran, „čak ni za svoje telo“, ali da želi da se izdigne iznad površine buke i bude odgovoran za priču.
Preispituje sećanja, vidi da prisećanje iziskuje određeni napor. „Treba se paziti. Prošlost je kurva, utopi se u sanjarije. Usput dodaje melodijice koje nismo od nje tražili.“
„Rat“, dakle, ozbiljno tematizuje piščevu obradu najtežeg iskustva i brojna druga pitanja. Na primer, varljivost memorije, preterivanja, udeo autobiografskog; odnos prema stvarnosti na koju naročitu pažnju skreću onomatopeje. Muu – govore ranjenici, jer ništa ne mogu da izuste. Pred kraj: cak, cak, žandarske lisice.
Otvoreno telo, zatvoren rukopis!
„Naučio sam da proizvodim muziku, sanjam, opraštam i, kao što vidite, stvaram lepu književnost koristeći komadiće užasa otrgnute od buke koja nikad neće prestati. Ali dosta o tome.“
Autor: Mića Vujičić
Izvor: Radar
Petnaestak godina, negde do 2000, pozorišni kritičar Žan-Pjer Tiboda čuvao je hiljade neobjavljenih stranica prikačenih štipaljkama. Njihov pisac Luj-Ferdinand Selin (1894–1961) pretpostavljao je još 1944. da će biti ukradene, bežeći iz stana pred oslobođenje, zbog svog antisemitizma, sa drugim kolaboracionistima. Priča se da je Tiboda, inače član Bitefovog žirija 2012, bio prilično uplašen da se njegov dom slučajno ne upali, pa izgori ta vredna zaostavština što mu je izgleda neželjeno došla u ruke.
Dok je radio u Liberasionu – kažu – pozvao ga je čovek čije ime „nikada“ neće otkriti i doneo mu torbe sa Selinovim rukopisima. Predao ih je na čuvanje, uz uslov. Sme da ih predstavi javnosti tek pošto umre Liseta Detuš, piščeva udovica, jer misteriozni tip sebe smatra levičarem i ne želi da se ona obogati.
Nakon što je Liseta Detuš, učiteljica baleta, preminula 2009. u 107, a Tiboda deceniju kasnije izneo pred javnost i policiju veliku tajnu, znajući valjda da ga ni sud neće mimoići, jer naslednici smatraju da nije smeo da krije tuđu imovinu, krenula su nagađanja kod koga su toliko vreme stajale neobjavljene knjige kontroverznog velikana.
Govorkalo se da je Selin 1949. sumnjičio Oskara Rozemblija (1909–1990), koga je sam ranije „pretvorio“ u književnog junaka. Rođen u korzikanskom selu Pođolo, boem iz umetničkih krugova, on pre rata odlazi kod prozaiste što se 1932. proslavio prvencem „Putovanje nakraj noći“ i radi za njega kao računovođa. Uz to, navodno, i u vodoinstalaterskoj firmi, u opštini, i kao novinar Voga. Krije se tokom okupacije, a 1944. ulazi u Pariz s oslobodiocima, u činu poručnika, i pretresa stanove kolaboranata u bekstvu. Zbog tih radnji osuđen je na zatvorsku kaznu. Onda odlazi u Kaliforniju, postaje guru, vraća se i umire u rodnom mestu, pevajući operske arije. Blog-hroničar iz Oskarovog zavičaja dodaje da je bio pomoćnik ministra Kamija Šotana, te antikvar. Oženio se ćerkom zlatara i imao dete; radio u fabrici za preradu uljarica, predstavljajući se kao direktor. Pominje se da je koristio posetnice na kojima je pisalo da je vicekonzul Švedske…
Uprkos Rozemblijevom zavodljivom životopisu, u celu je storiju naposletku ipak ubačen Ivon Moranda (1913–1972; kodna imena: Leo, Marej, Arnolf), sindikalni vođa, političar i pripadnik Pokreta otpora. Sin farmera, docnije trgovac, učesnik bitke kod Narvika, koji će skakati padobranom u tajnim misijama od 1941, po ideji Šarla de Gola, najčešće sa zadatkom da u rat uključi nove borce. Na filmu ga igra Žan-Pol Belmondo! Po okončanju rata je funkcioner, čak u Ujedinjenim nacijama; na kraju državni sekretar u vladi Žorža Pompidua. Selina je – prenose – pozvao 1951, rekao mu da su stvari u skladištu i da ih može uzeti, međutim, ovaj je odbio – zato su izronile iz nekakvog podruma.
Misterija za misterijom, spekulacija za spekulacijom.
No sada kad je preveden deo iz te zaturene arhive, sa sigurnošću možemo barem reći o čemu se radi u pronađenom romanu „Rat“ (izdavači: Laguna i LOM; prevod: Gordana Breberina). Pripovedač Ferdinand slikovito opisuje kako je 1914. teško ranjen u ruku i glavu; kako se i gde oporavljao. Reč je o knjizi izvrnute utrobe: glavni junak biva bačen u pakao ratišta. Izvesno vreme bez svesti leži među poginulima: „Mrtvi na sve strane. Momak s naprtnjačama raspukao se, mora se reći, kao nar, od vrata do međunožja.“
Saopštava da je rat zatvoren u njegovoj „tintari“: „Naučio sam da razlikujem spoljašnje zvuke od zvukova koji me nikad više neće napustiti.“ Ne čuje najbolje, sa ljudima komunicira više puta ponavljajući izgovoreno, „kao kad ljudi razgovaraju na peronu železničke stanice dok prolazi voz“. Halabuka postaje ključna reč; tutnjava kakvu će nastaviti da nosi sa sobom. Nailazi na jednog Engleza i zajedno odbauljaju prema bolnici u polju.
Danas potpuno razumemo zaključke iz kritike Pjera Asulina, člana Akademije Gonkur, pročitane pošto se delo tek pojavilo u Francuskoj i odmah zauzelo vrh bestseler lista: „U ovoj knjizi govori se kao u kasarni, samo još gore… U ratu seks kao krajnji izvor života jeste svuda u univerzumu, gde smrt vreba sve vreme… Moćno, sumračno, sirovo, lascivno, bezobrazno… Od početka smo uronjeni u otvorene leševe, u sirovo meso, u komade udova, u probušene stomake iz kojih se sadržaj izliva kao pekmez iz kante, upali smo na bal mrtvaka, gde se guli kora sa života. Blato, povraćka, krv, govna… Onima koji Selina inače ne podnose, ova knjiga će se dopasti utoliko manje što se u njoj pojavljuje portret traumatizovanog pacifiste, a ne patološkog antisemite, koga je mnogo lakše izbaciti iz književnog kanona.“
Podatak iz autorove biografije da je zaista ranjen 1913. i odlikovan vojnom medaljom za podvig, nateraće čitaoca da povlači nesigurne veze, takođe sa poznatim objavljenim delima i njihovim likovima.
Mi se pak kratko zadržavamo na motivu tela. Onako kako su morali skidati štipaljke i sklapati rasuti rukopis – šest sekvenci, prežvrljane reči, retka nagađanja u uglastim zagradama – tako ranjeni narator „Rata“ pokušava da sastavi samog sebe, makar u mislima. „Zvučna kaša“, nemoć govora zbog krvi u ustima, oštećeni vid i sluh, osećaj oštrog bola „same srži života“ – naterali su ga da načini inventar:
„Izdelio sam celo telo. Mokri deo, deo koji je bio pijan, deo s rukom koja je bila grozna, deo s uvom koje je bilo užasno, deo s osećanjem prijateljstva prema Englezu, koje je bilo veoma utešno, deo s kolenom koje je s vremena na vreme tobože slučajno otkazivalo, deo s prošlošću koja je, dobro se toga sećam, pokušavala da se zakači za sadašnjost, a više nije mogla – pa budućnost koja me je plašila više od svega ostalog, i, najzad, jedan čudni deo koji je hteo da mi baš on ispriča priču.“
Napisati roman – svejedno što to čini dvadeset godina posle, bitno je koliko činjenica da mu ona „alatka“ funkcioniše. Direktno se obraća čitaocu, mora da storiju istera do završetka, začuđen što uopšte bilo šta pamti iz tog vremena. Nesagledivo je preživljeno iskustvo: „Za dva meseca sam naučio skoro sve zvuke zemlje i ljudi.“ Perspektiva? Penje se na prazne mrtvačke sanduke da bi sagledao najjeziviju scenu. Premda neprestano uplašen da ga živog ne sahrane – u uglu crkve gubi svest od jakog mirisa – Ferdinand se plaši da će „nitkovi hteti da se domognu moje najbeznačajnije misli...“ Kod ranjenika se raspituje o pohodima, ne podnoseći izmišljotine, već traži uverljivost. Kazaće da nadalje ni za šta nije odgovoran, „čak ni za svoje telo“, ali da želi da se izdigne iznad površine buke i bude odgovoran za priču.
Preispituje sećanja, vidi da prisećanje iziskuje određeni napor. „Treba se paziti. Prošlost je kurva, utopi se u sanjarije. Usput dodaje melodijice koje nismo od nje tražili.“
„Rat“, dakle, ozbiljno tematizuje piščevu obradu najtežeg iskustva i brojna druga pitanja. Na primer, varljivost memorije, preterivanja, udeo autobiografskog; odnos prema stvarnosti na koju naročitu pažnju skreću onomatopeje. Muu – govore ranjenici, jer ništa ne mogu da izuste. Pred kraj: cak, cak, žandarske lisice.
Otvoreno telo, zatvoren rukopis!
„Naučio sam da proizvodim muziku, sanjam, opraštam i, kao što vidite, stvaram lepu književnost koristeći komadiće užasa otrgnute od buke koja nikad neće prestati. Ali dosta o tome.“
Autor: Mića Vujičić
Izvor: Radar
