Prikaz romana „Rat“: Magične formule „poslednjeg prokletnika“ svetske književnosti
U tekstu „Poslednji prokletnik“, objavljenom u madridskom El paisu, nobelovac Mario Vargas Ljosa napisao je da su svi romani francuskog proznog pisca Luj-Ferdinanda Selina (1894–1961) – koji su objavljeni posle njegovih vrlo uticajnih „Putovanja nakraj noći“ i „Smrti na kredit“ – „pseudoromani koji nisu ni senka prva dva koja je napisao“. Međutim, mišljenje peruanskog autora objavljeno je 2008, trinaest godina pre nego što je pronađen rukopis Selinovog romana „Rat“.
Kao i „Putovanje nakraj noći“, knjiga opisuje Prvi svetski rat, ali iz sasvim posebnog ugla. Kako u predgovoru tačno primećuje francuski advokat i nagrađivani pisac Fransoa Žibo: „Ova knjiga ima i elemente pripovetke i elemente romana. To je pripovetka koja, sa svakom novom stranom, sve više postaje roman.“ Ovakvom magičnom formulom Luj-Ferdinand Selin je izbegao da knjiga zapadne u digresivnost, kao jedino što se možda u nekom trenutku može zameriti „Putovanju nakraj noći“.
„Rat“ je koncizni narativ o dvojici pacifista koji su se zatekli u velikoj bojni i čija je sudbina sasvim drugačija. To što je glavni junak i pripovedač, oboleli Ferdinand, bez specijalne zasluge nagrađen ordenom za hrabrost, a njegov prijatelj Kaskad završava tragično, ima cilj da okolišno ali sržno ukaže na proizvoljnost kao jednu od najznačajnijih svojstava rata.
Dobar deo romana odvija se u bolnici, gde prljava i tragikomična erotika predstavlja u isti mah antipod i dopunu zverstvima koja se odvijaju malo dalje, na frontu, koji se neprestano približava. Kao lekar po struci, Luj-Ferdinand Selin je vrlo rado opisivao odnose doktora, sestara i pacijenata i na nezaboravno plastičan način pokazao kako je piscu najbolje da piše o onom što poznaje. Možda je erotski deo manje razvijen nego u dva njegova ključna romana, ali to je zalog prostora, koji u slučaju „Rata“ iznosi nešto manje od dvestotinak stranica, sve sa dva predgovora i skrupuloznim tekstološkim i kulturološkim napomenama prevoditeljke Gordane Breberine.
Mnogo više nego u romanima „Sever“ ili „Od zamka do zamka“, Selin u „Ratu“ nudi svoju najmagičniju formulu. Naime, on piše u određenom registru, da bi poštapalicom ili rečenicom iz sasvim drugog, postigao efekat groteske. Na primer: „A onda mi se majka ponovo obratila. Nežnost je bila njeno majčinsko pravo. Nisam odgovorio. Gadila mi se više nego ikad. Ruku na srce, došlo mi je da je izudaram“, pripoveda Ferdinand čiji ga postupci, iako bljuje verbalne tirade, prikazuju u sasvim drugačijem svetlu. Ponekad je njegova brbljivost prožeta psovkama koje svojom neočekivanošću upravo pojačavaju efekat groteske.
Možda u odnosu na Selinove prozne vrhunce „Ratu“ jedino nedostaje pisanje sasvim originalnim žargonom, koji je skrenuo pažnju na njega posredstvom „Putovanja nakraj noći“ i zacementirao ga kao svetski značajnog autora putem „Smrti na kredit“. Međutim, i to se može tumačiti kao spominjani zalog prostora.
Na kraju krajeva, „Rat“ je jedini Selinov narativ koji se uopšte može smisleno uporediti sa dva njegova ključna romana. Tako bi citirano vrednovanje Marija Vargasa Ljose sa ove distance moglo dobiti dopunu koja svedoči o vanvremenoj vrednosti pronađenog rukopisa „poslednjeg prokletnika“ svetske književnosti.
Autor: Domagoj Petrović
Kao i „Putovanje nakraj noći“, knjiga opisuje Prvi svetski rat, ali iz sasvim posebnog ugla. Kako u predgovoru tačno primećuje francuski advokat i nagrađivani pisac Fransoa Žibo: „Ova knjiga ima i elemente pripovetke i elemente romana. To je pripovetka koja, sa svakom novom stranom, sve više postaje roman.“ Ovakvom magičnom formulom Luj-Ferdinand Selin je izbegao da knjiga zapadne u digresivnost, kao jedino što se možda u nekom trenutku može zameriti „Putovanju nakraj noći“.
„Rat“ je koncizni narativ o dvojici pacifista koji su se zatekli u velikoj bojni i čija je sudbina sasvim drugačija. To što je glavni junak i pripovedač, oboleli Ferdinand, bez specijalne zasluge nagrađen ordenom za hrabrost, a njegov prijatelj Kaskad završava tragično, ima cilj da okolišno ali sržno ukaže na proizvoljnost kao jednu od najznačajnijih svojstava rata.
Dobar deo romana odvija se u bolnici, gde prljava i tragikomična erotika predstavlja u isti mah antipod i dopunu zverstvima koja se odvijaju malo dalje, na frontu, koji se neprestano približava. Kao lekar po struci, Luj-Ferdinand Selin je vrlo rado opisivao odnose doktora, sestara i pacijenata i na nezaboravno plastičan način pokazao kako je piscu najbolje da piše o onom što poznaje. Možda je erotski deo manje razvijen nego u dva njegova ključna romana, ali to je zalog prostora, koji u slučaju „Rata“ iznosi nešto manje od dvestotinak stranica, sve sa dva predgovora i skrupuloznim tekstološkim i kulturološkim napomenama prevoditeljke Gordane Breberine.
Mnogo više nego u romanima „Sever“ ili „Od zamka do zamka“, Selin u „Ratu“ nudi svoju najmagičniju formulu. Naime, on piše u određenom registru, da bi poštapalicom ili rečenicom iz sasvim drugog, postigao efekat groteske. Na primer: „A onda mi se majka ponovo obratila. Nežnost je bila njeno majčinsko pravo. Nisam odgovorio. Gadila mi se više nego ikad. Ruku na srce, došlo mi je da je izudaram“, pripoveda Ferdinand čiji ga postupci, iako bljuje verbalne tirade, prikazuju u sasvim drugačijem svetlu. Ponekad je njegova brbljivost prožeta psovkama koje svojom neočekivanošću upravo pojačavaju efekat groteske.
Možda u odnosu na Selinove prozne vrhunce „Ratu“ jedino nedostaje pisanje sasvim originalnim žargonom, koji je skrenuo pažnju na njega posredstvom „Putovanja nakraj noći“ i zacementirao ga kao svetski značajnog autora putem „Smrti na kredit“. Međutim, i to se može tumačiti kao spominjani zalog prostora.
Na kraju krajeva, „Rat“ je jedini Selinov narativ koji se uopšte može smisleno uporediti sa dva njegova ključna romana. Tako bi citirano vrednovanje Marija Vargasa Ljose sa ove distance moglo dobiti dopunu koja svedoči o vanvremenoj vrednosti pronađenog rukopisa „poslednjeg prokletnika“ svetske književnosti.
Autor: Domagoj Petrović
