Prikaz romana „Putnik“ Ulriha Aleksandera Bošvica

Postojao je rizik da će istorija ove knjige zaseniti ono što se u njoj nalazi – priča o njenom nastanku je više nego zanimljiva. Napisana je kao u bunilu, za samo četiri nedelje, neposredno nakon Kristalne noći, pogroma u novembru 1938. godine kojim su nacisti svetu jasno dali do znanja kako planiraju da „reše jevrejsko pitanje“. Autor romana bio je dvadesettrogodišnji nemački Jevrejin kome je tri godine ranije pošlo za rukom da se, bežeći preko Švedske, Francuske, Luksemburga i Belgije, domogne obala Engleske.

Zvao se Ulrih Aleksander Bošvic, i iako je u Engleskoj i Francuskoj objavio jednu od ranih verzija „Putnika“, knjiga je prošla praktično nezapaženo. Kada je izbio rat, britanske vlasti su ga označile kao „neprijateljski nastrojenog stranca“ i sa hiljadama drugih jevrejskih izbeglica internirale na ostrvo Man. Odatle je deportovan u Australiju, gde je ponovo interniran u zatvorski logor u Novom Južnom Velsu. Posle izvesnog vremena nadležni su odlučili da mu odobre status „prijateljski nastrojenog stranca“ i 1942. godine mu je dozvoljeno da se vrati u Englesku. Nažalost, vojni brod kojim je putovao bio je torpedovan i Bošvic je poginuo zajedno sa 361 povratnikom. Više od sedamdeset godina kasnije originalni rukopis „Putnika“ je pronađen u Frankfurtskom arhivu, nakon čega ga je jedan urednik revidirao u skladu sa uputstvima iz pisama koja je Bošvic slao majci. Zahvaljujući naporima nemačkih izdavača roman se sada nalazi pred čitalačkom publikom.

Iako je priča iz stvarnog života neosporno upečatljiva, ona koju pronalazimo između korica ove knjige je u svakom pogledu prevazilazi. Glavni junak romana je Oto Zilberman, uspešni, pomalo umišljeni biznismen iz Berlina, čiji svet počinje da se ruši u satima nakon „Noći slomljenih stakala“. Zilberman je Jevrejin, ali to je do sada bila samo sporedna činjenica. Ništa u njegovom izgledu ne ukazuje na jevrejsko poreklo, napominje on često; supruga mu nije Jevrejka. Pa ipak, to je etiketa koju mu neprestano nameću novi vladari zemlje i od koje ne može da pobegne: slovo „J“ odštampano je na njegovom pasošu.

Od samog početka je pod neverovatnim pritiskom. On se ispoljava u vidu nasilja, kada siledžije u braon košuljama lupaju na vrata njegovog doma, primoravajući ga da pobegne u noć, ali i na daleko perfidniji način, kada ga bivši poslovni partneri prisiljavaju da po smešnoj ceni proda zgradu u kojoj živi i koriste priliku da mu otmu udeo u kompaniji čiji je osnivač. U ovoj novoj klimi, čak i oni koji su se nekada kleli u odanost i prijateljstvo ne žele da imaju ništa sa sugrađanima obeleženim „slovom srama“.

Zilberman postaje begunac. Putuje po celoj Nemačkoj, preskačući iz voza u voz. U početku svako putovanje predstavlja deo nekakve nedorečene strategije preživljavanja – u jednom trenutku pokušava da ilegalno pređe granicu sa Belgijom – ali ubrzo postaje jasno da stvarne destinacije nema; postoje samo očaj i naznake konačnog sunovrata: on neprekidno putuje, ali ne ide nikuda. Sve vreme je prisutna napetost, jer se trudi da izbegne one koji bi mogli da ga legitimišu i koristi arijevski izgled kako bi se uklopio među ostale putnike, ali tu je i nadrealna, izraženo klaustrofobična atmosfera, nalik onoj u košmarima: čovek stalno ponavlja iste radnje i cilj mu svaki put ostaje van domašaja. Krajnji rezultat je vrhunska, fascinantna priča, koja kao da je izašla iz pera Džona Bakana ili Franca Kafke.

Bošvic kao da je bio obdaren proročkim moćima. „Možda najpre hoće brižljivo da nas svuku, pa tek onda umlate, da se odeća ne okrvavi, a naše novčanice ne oštete, danas se ubija ekonomično“, piše on. Ove reči deluju kao predskazanje, ne samo onoga što će se za nekoliko godina dogoditi u logorima smrti, gde je Jevrejima naređivano da skinu odeću pre ulaska u gasne komore, već i nacističke rešenosti da svojim žrtvama otmu sve do poslednje pare, koja je išla dotle da su mrtvima vadili zlatne zube.

Kao predskazanje zvuči i Otov lament: „Niko ne odoleva. Svi se pokoravaju i kažu: moramo, ali oni to i hoće. Šta znače čuvene prilike ako nema ko da ih koristi?“ Deluje kao da je Bošvic predvideo saučesništvo miliona građana Nemačke koji su svakodnevno ignorisali zločine vršene pred njihovim očima. Piščeva osuda nije rezervisana samo za Nemce i one koji su živeli pod nacističkom okupacijom, ona je upućena celom slobodnom svetu, koji je zatvarao vrata pred jevrejskim izbeglicama. „Kuda uopšte mogu da odem?“, pita Oto ženu koja mu naivno predlaže da jednostavno napusti zemlju. „U suštini, šta god preduzeo, možeš da izazoveš sumnju.“

Bošvic je odlično razumeo istorijski trenutak u kome je živeo, ali moglo bi se reći da je njegova priča aktuelna i danas, gotovo stotinu godina kasnije, kada antisemitizam ponovo jača, a širom sveta nastavljaju da cvetaju i drugi oblici netolerancije i diskriminacije. U opasci u kojoj će se sigurno prepoznati pripadnici bilo koje manjine, Oto zapaža da se svaka njegova mana i svako nedelo koje je ikada počinio uzimaju kao dokaz o defektnosti cele grupe kojoj pripada. „Ja, naime, nemam prava da budem čovek kao i svaki drugi.“, kaže on. „Od mene se traži više.“

„Putnik“ je uzbudljiv roman koji čitaocu sjajno dočarava period u kome je Nemačka tonula u mrak nacizma. Trebalo ga je čitati na vreme, kada je prvi put objavljen, a svakako ga treba čitati i danas.

Autor: Džonatan Fridlend
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković