Prikaz romana „Puter“: Tiha pobuna i opasnost uživanja
Roman „Puter“ japanske autorke Asako Juzuki (1981) jedna je od onih knjiga koje se ne daju lako „dekodirati“, ni žanrovski ni emocionalno. Iako je posredi štivo sa moćnom krimi pričom i snažnim elementima psihološkog trilera, ono ne osvaja zapletom, već pridobija čitaoca kroz detalje, ponavljanja, kroz sitne promene u percepciji sveta.
U središtu romana nije zločin, koliko god on bio formalni povod radnje, već pitanje želje – i to pre svega ženske želje, koja je u romanu stalno pod pritiskom, kontrolisana, preispitivana, pa čak i kažnjavana. Rika Maćida, kao novinarka koja pokušava da razume ženu optuženu za ubistva, zapravo postaje mnogo više predmet analize nego njen sagovornik. Potonja, Manako Kađi, deluje gotovo kao katalizator – ona ne mora da posegne za mnoštvom dramske akcije da bi pokrenula promene; dovoljno je da postoji kao alternativa.
I tu dolazimo do možda najneobičnijeg aspekta romana: hrane. Iako je Kađi navodno namamljivala svoje buduće žrtve ukusnom hranom, posredi nije samo motiv, niti simbol u klasičnom smislu već je gotovo jezik za sebe. Dugi, detaljni opisi jela, načina pripreme, teksture i ukusa razbijaju disciplinu svakodnevice u kojoj Rika živi. Njena kontrola nad telom, ishranom, nad ponašanjem – sve to počinje da puca pod pritiskom nečega što je istovremeno banalno i subverzivno: uživanja.
Puter, kao centralni simbol, savršeno nosi tu ambivalentnost. On je bogat, intenzivan, „nezdrav“ u kontekstu savremenih normi, ali i neodoljiv. U romanu, on postaje gotovo ideološki objekat – nešto što se ne jede samo zbog ukusa, već kao čin odbijanja da se živi po pravilima koja ograničavaju telo i zadovoljstvo. U tom kontekstu, svaka scena obeda nosi neku vrstu tihe pobune dok „Puter“ postaje manje priča o zločinu, a mnogo više o onome što društvo smatra neprihvatljivim u ženskom iskustvu – o gladi koja nije samo fizička, i o posledicama njenog potiskivanja.
Ali roman nikada ne ide do kraja u toj pobuni. On stalno kruži oko svojih tema, vraća se na iste motive, kao da autorka okleva da napravi radikalan rez. Rika se menja, ali ne spektakularno; Kađi ostaje zagonetna, ali ne do kraja razotkrivena. Čini se da roman više veruje u proces nego u ishod, što je odlika dobre književnosti. Uostalom, pritisci o kojima roman govori – društveni standardi, očekivanja, internalizovane norme… – nisu nešto što se razbija jednim uvidom ili jednim činom. Oni se talože, ponavljaju, vraćaju, a tekst imitira tu strukturu.
Odnos između Rike i Kađi posebno je zanimljiv utoliko što nikada ne postaje jednostavan. Manako nije ni klasični negativac ni figura oslobođenja. Ona je istovremeno i manipulativna i lucidna, i odbojna i privlačna. Njena filozofija uživanja može delovati kao emancipatorska, ali njeni postupci bacaju senku na tu ideju. Upravo u toj napetosti roman dobija na snazi: on ne nudi lako rešenje, ne daje jasnu moralnu poziciju.
Možda je najvažnije to što „Puter“ ne pokušava da bude „dopadljiv“ roman. On ne udovoljava čitaocu potrebom za brzim razrešenjem, niti nudi jasnu katarzu. Umesto toga, ostavlja osećaj nelagodnosti, ali i neku vrstu tihe fascinacije. Kao da nas tera da preispitamo sopstvene navike, odnos prema telu, hrani, želji – ali bez direktnog moralizovanja. Zato publika koja je spremna da se prepusti sporijem, introspektivnijem čitanju, može u romanu pronaći nešto prilično jedinstveno.
Autor: Domagoj Petrović
