Prikaz romana „Puter“: Ko se boji apetita?
Roman „Puter“ Asako Juzuki, koji na nov i neobičan način progovara o zavođenju kuvanjem i obedovanjem, razobličava krivicu koju u vezi sa hranom ima savremena žena.
„Potpuno je drugačije kada se muškarci goje nego kad žene dobijaju na težini“, kaže jedan lik japanske autorke Asako Juzuki u romanu „Puter“, koji opasno uzdrmava porok nesavršenosti oličen u strahu od debljine kod anoreksične savremene žene uplašene svakom unetom kalorijom.
Novinarku Riku, koja želi da napiše senzacionalistički tekst, zaintrigirao je slučaj talentovane kuvarice Manako Kađi, optužene za trovanje trojice ljubavnika. Rika pronalazi način kako da za intervju odobrovolji Kađi zamolivši je da joj otkrije recept za goveđi gulaš, poslednje jelo jedne od žrtava. Dve žene postaju sve bliskije razmenjujući utiske o hrani, koja je za novinarku, sviklu na bezukusne obroke iz samousluge, samo sredstvo da utoli glad.
Njihovo opsesivno prijateljstvo postepeno se gradi razgovorima o apetitu i uživanju u različitim ukusima, uputstvima kako da muškobanjasta Rika malo „omekša“ i otkrije svoju ženstvenost, kako da se, inače disciplinovana i uskraćena u svemu, oslobodi samocenzure. Kad počne da se hrani po Manakinim savetima, menja se njeno telo, odnos prema sebi i sopstvenim željama. „Kad kreneš u komunikaciju s Manako Kađi, kao da postaneš deo nje. Jeste patetično, ali na kraju kao da mogu da vidim samo ono što ona želi da vidim“, priznaje Rika svojoj najboljoj prijateljici. Umesto zločina i njegovih motiva, novinarku zaokupljaju kulinarski zahvati i neprijateljski stavovi Manako Kađi o japanskom asketskom standardu lepote.
Roman „Puter“, bez jeftine romantike, na nov i neobičan način progovara o zavođenju kuvanjem i obedovanjem. Hrana u mozgu podstiče iste centre zadovoljstva koji učestvuju u buđenju privlačnosti i želje, a zajednička trpeza, kao blaga forma moći, stavlja kuvaricu u prvi plan, čineći srž zavodničke dinamike sa izborom jela, rasporedom i ritmom služenja. Ako je kuvanje pažljivo smišljeno, ono onda liči na umetnost. Ako je uporno, liči na udvaranje.
Odricanjem krivice zbog hedonizma i novim pristupom apetitu, uz dozvolu da se opušteno jede bez zabrane, japanska autorka Asako Juzuki ukazuje kako hrana menja pogled onog ko u njoj uživa. Nije samo važno da budeš poželjan drugome već da ukineš sopstvenu stigmu, vidiš sebe kao mogućeg voljenog i poželjnog, učiniš da se onaj drugi takođe oseća poželjan i voljen. Optužena Manako odbacuje sve što bi je učinilo privlačnom. Inače omiljena kod muškog sveta, nije pokušavala da se svidi držeći dijete već je kuvala za sebe i ljubavnike, želeći da pruži uživanje sebi i drugima.
Iz naslova „Puter“, koji na prvi pogled zvuči svakodnevno i banalno, razvija se metafizika gozbe, filozofija života sa razobličavanjem krivice koju u vezi sa hranom ima savremena žena. Ako je puter luksuzna namirnica koja se dodaje jelu da bi bilo podatnije, sočnije i bogatije, da li žena uopšte sme da poželi luksuz, nešto više od pukog preživljavanja? Manako Kađi iz dna duše mrzi jeftinu imitaciju margarin, poredeći ga sa ljudima koji žive „margarinski“, disciplinovano i po pravilima, ali bez onog posebnog ukusa koji životu daju igra i uživanje.
Puter je u stvari moralno vrlo sumnjiva namirnica. Mastan i kaloričan, on dovodi u pitanje stav društva koje lakše prihvata gladnu i skromnu mučenicu nego „grešnu“ debeljucu koja otvoreno uživa. Društvo s negodovanjem gleda na ženski apetit – za moći, luksuzom, pažnjom, seksom, pa zato optužena Kađi deluje pomalo zastrašujuće što jede bez stida i s podsmehom razotkriva ljudske gladi za ljubavlju, pažnjom, bliskošću.
Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 66
