Prikaz romana „Ptica koja pamti nebo“ Slavice Mastikose: Potraga za (P)Ticom
Već sam prolog na početku romana „Ptica koja pamti nebo“ Slavice Mastikose nagoveštava misteriju i njegov krimi zaplet. Jedno pismo, jedna molba, razgrnuće zavesu navučenu preko nemilih uspomena. Od starta postaje jasno da junaci deceniju i po uspešno čuvaju tajne koje bi najradije da zaborave. Potisnuli su ih u najdublje kutove svoga uma, ali su one i dalje prisutne. Žuljaju ih kao kamenčić u cipeli, kao trun u oku. Teraju ih da napuste radna mesta i povuku se pre vremena u penziju kako ne bi dozvolili duhovima prošlosti da se ponovo pojave i zagospodare njihovim životima. Već je plaćena visoka cena da se stekne kakav-takav duševni mir. Međutim, nemoguće je vratiti se na staro...
Uprkos sudbonosnim previranjima, prijateljstvo među glavnim junacima nije narušeno. Naprotiv, samo je dodatno učvršćeno. Izdržalo je sva iskušenja i provere vremena. Milovan, visoki funkcioner Službe javne bezbednosti, čini sve da zaštiti ratne drugove i kolege. Od ključnog je značaja ponovno spominjanje starog policijskog slučaja, koji je naprečac zatvoren. U njemu su podaci o ubistvu, samoubistvu i usvajanju jedne bebe. Misao izrečena u prologu da „sve što se dešava posledica je nečega što se već desilo i sve može biti uzrok nečemu što će se desiti“ postavljena je poput kamena temeljca u započetu priču. Ona je okosnica radnje, nit koja se proteže kroz ceo roman. Jer nekad i sad su uzročno-posledično povezani. Mnogo toga se izdešavalo u prošlosti. Posledice nečijih odluka ili dela prelivaju se na budućnost. Otuda su junaci postali svojevrsni zaverenici. Žive prividno obične, na prvi pogled monotone živote, dok se ispod te mirne površine nataložilo mnogo mulja. Prirodna smrt jednog od njih i njegove poslednje reči zatalasaće i podići mulj na površinu.
Srđan, univerzitetski profesor, na samrti pokušava sinu da poveri nešto iz svoje prošlosti, ali ga smrt odnese pre nego što mladiću ispriča ono što je godinama skrivao i prećutkivao. Sinu Mišku ostaju tek nagoveštaji: spomenut dosije, nadimak druga Gavre (za koga mladić do tada nikada nije čuo) i misteriozna Ljubica Tica o koju se u mladosti Srđan ogrešio, a na koju mu je zaličila mlada doktorka koja mu je ukazala prvu pomoć. Nešto veliko i teško kao vodenički kamen pritiskalo je dušu čoveka koji je sa ovog sveta otišao moleći Boga za oproštaj. Spletom okolnosti sinu je ostavljeno u amanet da zamršene konce događaja iz prošlosti razmrsi. Otuda Miško postavlja ključno pitanje u ovoj knjizi – ko je Ljubica Tica?
Točak istine nezaustavivo je pokrenut. Došlo je vreme da se dobiju odgovori na brojna pitanja. Svako poglavlje romana Slavice Mastikose doneće po jedan komadić velike slagalice. Slika će se izoštravati, praznine popunjavati. Dušu čitaoca dotaći će talasi mržnje, krivice, beznađa, tuge, straha, nade, ljubavi... Emotivno će reagovati na svaki iz bogate Slavičine galerije likova. A svaki od njih daće svoj doprinos u razrešenju zagonetke ko je i gde je Ljubica Tica i daće objašnjenje kako je ona uticala na njihove sudbine.
U romanu „Ptica koja pamti nebo“ muškarci su zakomplikovali mnoge životne priče, a žene su pokušale da isprave šta se ispraviti da. One su raskošne, upečatljive, nezaboravne! Tu su: Bogoslava, Ruža, Borka, Lili, Ljubica, Smiljana, Petra, Zoje i najstamenija među njima – Nana. Nana je srpska Majka Hrabrost. Ona je simbol milosrđa, dobrote, nesebičnosti jer daje ono najvrednije što ima, a to su podrška, potpora, zaklon i ljubav! Kada je u romanu upoznajemo, ta vremešna dama nosi skoro ceo jedan vek na plećima, ali je vedra, živahna, preduzimljiva. Nekadašnja lekarka je dobrotvorka, humanista kakvoj nema ravne. Njena duša je prepuna ožiljaka, ali ona je mirna, rešena da ispuni misiju kojoj se posvetila. Za nju autorka kaže da je „svoje rane nosila kao zatvorenu knjigu – pretešku, ali dragocenu“, da „za nju lična tragedija nikad nije bila izgovor za povlačenje“. Kao kada se kali čelik, ta stamena junakinja, svoju bol pretvorila je u odgovornost. Njene odluke i postupci pomogli su da život njenih štićenica bude lakši, obojen svetlim bojama.
Uvođenjem novih likova, priča se odmotava, kreće se napred, kao da se penjemo spiralnim stepenicama iznad kojih je raskošni svetlarnik. Svaki korak donosi novo otkiće i u mračne kutkove zatomljenih tajni unosi svetlost, rasterećenje i olakšanje. Autorka je majstorski zakomplikovala priču. Isprepletala je sudbine, dela, zavete, velom tajni je zaklonila identitete, tako da kad pomislite da ste raščivijali ko je tu ko, sve vam se izmigolji iz ruku kao skliska jegulja i shvatate da vam nedostaje još koji komadić u složenom mozaiku.
Slavica Mastikosa kao vrhunski šahista razmišlja mnogo poteza unapred. Njena priča je šahovska tabla na kojoj su postavljene crne i bele figure. Samo niko tu nije ni sasvim crn, ni skroz-naskroz beo. Svako od likova mora da snosi odgovornost za učinjena (ne)dela i posledice koje se i njih tiču. Potraga za istinom liči na povlačenje poteza i igranje neizvesne i teške partije. Ona ne može da se završi remijem. Pošto se voda uzmutila, nema vraćanja na ono što je prošlo. Cilj svih igrača je završni šah-mat potez koji će ogoliti sudbine i razotkriti tajne. Istina mora doći po svoje. A sa njom idu i samospoznaja i oprost. Razotkriće se šta se to zbilo prilikom lova koji je proizveo gubitke ljudskih života, otkriće se identiteti junaka koji su silom prilika otišli iz zemlje, biće odrađeni DNK testovi... Preći će se brojne zemlje, menjaće se kontinenti. Putevi će se akterima ukrštati tamo gde najmanje očekujemo...
Zato se ova knjiga ne ispušta iz ruku. Neizvesnost nas prati do samog kraja. Odgovori na brojna pitanja moraju da se dobiju, pa makar nam za to trebalo nekoliko neprospavanih noći. Trud će se višestruko isplatiti. Nakon poslednje stranice zadovoljan osmeh će vam titrati na usnama! I tek što ste pročitali knjigu, poželećete da je pročitate ponovo, drugi put natenane, bez žurbe da otkrijete tajne, već da uživate u svoj njenoj lepoti i raskošnosti.
Autor: Ljiljana Šarac, pisac
