Prikaz romana „Prevodilac“: Novi hladnoratovski triler
Ukoliko se može ustvrditi da je s promenama na međunarodnoj političkoj sceni klasični hladnoratovski triler nestao, one su u isti mah takve da otvaraju prostor za novu vrstu dotičnog, neformalnog podžanra. Rusija je ponovo postala velika sila, a Velika Britanija i Sjedinjene Države bliskije su nego ranije, dok su međusobni odnosi triju zemalja kompleksniji nego ikada. Na takvoj podlozi nastaje novi hladnoratovski triler „Prevodilac“ – peta knjiga britanske autorke Harijet Kroli (1948).
Naslov nije nimalo jednostavan kao što na prvi pogled može da deluje. U redu, dvoje glavnih junaka, Ruskinja Marina Volina i Englez Klajv Frenklin jesu prevodioci, ali dotični naslov konotacijama uveliko nadilazi one koje podrazumeva poziv protagonista. Naime, s obzirom na veličinu uloga u vidu ruskog pokušaja da preseče deo komunikacije između Velike Britanije i SAD, te izazove krizu zapadne ekonomije, jezik se ispostavlja kao sredstvo od ključne uloge za stvaranje i izbegavanje ključnih globalnih pretnji. Takođe, pokušaj predsednika Serova uključuje informatički rat koji ukazuje da će ta strana lingvistike biti okosnica nove hladnovekovne napetosti, kako se ispostavlja i u stvarnosti. Jezik je u delu bitan toliko da Frenklin insistira na distinkciji između pojmova „prevodilac“ i „tumač“, koji ima veću diplomatsku težinu, dok se onaj koji Klajva ključno određuje i prelio u naslov romana. Na kraju krajeva, pre nego što je njegov odmor na škotskim uzvisinama prekinut pozivom iz vlade da bude premijerkin prevodilac u Moskvi, glavni junak je za svoju dušu prevodio Čehova.
Premda se radnja odvija „davne“ 2017, sličnost sa trenutnim zbivanjima poput onih ishodovanih ratovima u Ukrajini i Izraelu su velike, kao što Vladimir Putin podseća na Serova a politička situacija u Rusiji na postojeću. Ali majstorsko pero Harijet Kroli uspeva da izbegne zonu koja bi bila iole bliska banalnom insistiranju ne nedvosmislenim srodnostima u odnosu na svetsku političku agendu. Roman je s te strane zapravo manje angažovan nego verodostojan, kao što je to u odnosu na trilere poput onih o tajnom agentu Džejmsu Bondu, koji su više u domenu fantazije.
Iako Marina Volina i Klajv Frenklin nisu špijuni, priroda njihovog posla, u kombinaciji sa zahtevnošću i delikatnošću zadatka na koji su poslati, dovodi ih u kontakt s neprekidnim napetostima obaveštajnog vrtloga. Ali ako se „Prevodilac“ i pretvara u „špijunsko“ štivo, odnos između dvoje glavnih junaka nosi jaku melodramsku potku. Marina i Klajv su, naime, pre više od decenije već bili bliski, a njihovo angažovanje u svojstvu prevodilaca glavešina svojih zemalja podstiče novu ljubav rusko-engleskog para. Glavna junakinja ima i snažan problem koji on nema: toliko je ogorčena na svoju domovinu, nacionalnu korupciju i, na kraju, gubitak sina koga je usvojila, da postaje spremna da izda matičnu državu i zauzvrat se domogne novog identiteta. Klajv odlučuje da joj u tome pomogne, čime se stepen i njegove ugroženosti uvećava. Konačno, time se postepeno brišu razlike između Klajvove veće cerebralnosti nego volje za akcijom i Marinine spremnosti na visok rizik. Kraj je pak odmereno otvoren, pa ne bi čudilo da se Harijet Kroli lati novog nastavka.
Autor: Domagoj Petrović
Naslov nije nimalo jednostavan kao što na prvi pogled može da deluje. U redu, dvoje glavnih junaka, Ruskinja Marina Volina i Englez Klajv Frenklin jesu prevodioci, ali dotični naslov konotacijama uveliko nadilazi one koje podrazumeva poziv protagonista. Naime, s obzirom na veličinu uloga u vidu ruskog pokušaja da preseče deo komunikacije između Velike Britanije i SAD, te izazove krizu zapadne ekonomije, jezik se ispostavlja kao sredstvo od ključne uloge za stvaranje i izbegavanje ključnih globalnih pretnji. Takođe, pokušaj predsednika Serova uključuje informatički rat koji ukazuje da će ta strana lingvistike biti okosnica nove hladnovekovne napetosti, kako se ispostavlja i u stvarnosti. Jezik je u delu bitan toliko da Frenklin insistira na distinkciji između pojmova „prevodilac“ i „tumač“, koji ima veću diplomatsku težinu, dok se onaj koji Klajva ključno određuje i prelio u naslov romana. Na kraju krajeva, pre nego što je njegov odmor na škotskim uzvisinama prekinut pozivom iz vlade da bude premijerkin prevodilac u Moskvi, glavni junak je za svoju dušu prevodio Čehova.
Premda se radnja odvija „davne“ 2017, sličnost sa trenutnim zbivanjima poput onih ishodovanih ratovima u Ukrajini i Izraelu su velike, kao što Vladimir Putin podseća na Serova a politička situacija u Rusiji na postojeću. Ali majstorsko pero Harijet Kroli uspeva da izbegne zonu koja bi bila iole bliska banalnom insistiranju ne nedvosmislenim srodnostima u odnosu na svetsku političku agendu. Roman je s te strane zapravo manje angažovan nego verodostojan, kao što je to u odnosu na trilere poput onih o tajnom agentu Džejmsu Bondu, koji su više u domenu fantazije.
Iako Marina Volina i Klajv Frenklin nisu špijuni, priroda njihovog posla, u kombinaciji sa zahtevnošću i delikatnošću zadatka na koji su poslati, dovodi ih u kontakt s neprekidnim napetostima obaveštajnog vrtloga. Ali ako se „Prevodilac“ i pretvara u „špijunsko“ štivo, odnos između dvoje glavnih junaka nosi jaku melodramsku potku. Marina i Klajv su, naime, pre više od decenije već bili bliski, a njihovo angažovanje u svojstvu prevodilaca glavešina svojih zemalja podstiče novu ljubav rusko-engleskog para. Glavna junakinja ima i snažan problem koji on nema: toliko je ogorčena na svoju domovinu, nacionalnu korupciju i, na kraju, gubitak sina koga je usvojila, da postaje spremna da izda matičnu državu i zauzvrat se domogne novog identiteta. Klajv odlučuje da joj u tome pomogne, čime se stepen i njegove ugroženosti uvećava. Konačno, time se postepeno brišu razlike između Klajvove veće cerebralnosti nego volje za akcijom i Marinine spremnosti na visok rizik. Kraj je pak odmereno otvoren, pa ne bi čudilo da se Harijet Kroli lati novog nastavka.
Autor: Domagoj Petrović
