Prikaz romana „Povratak u knjižaru ’Morisaki’“: Tišina koju narušava samo šuštanje stranica
Deceniju i po nakon bestselera posvećnog knjižari Morisaki („Dani u knjižari Morisaki“), čijom je stišanom atmosferom, nepretencioznim pripovedanjem i stilskom prefinjenošću opčinio knjigoljupce širom sveta, japanski književnik Satoši Jagisava (1977) napisao je i nastavak priče o ovoj antikvarnici specijalizovanoj za modernu japansku književnost, sudbini njenih vlasnika, kao i stalnih i slučajnih posetilaca.
Rustična jednospratnica, jedna od sto sedamdeset knjižarskih radnji smeštenih u čuvenoj tokijskoj trgovačkoj četvrti Đimboćo, i u najnovijem ostvarenju („Povratak u knjižaru Morisaki“), koje je na srpski jezik preveo Mateja Matić, ostaje mesto na kome se odvija zaplet i ukrštaju putevi junaka koji, bez obzira na godine i zanimanje, u čitanju nalaze utehu, izlaz i smisao. Nije promenjen ni glas koji je učinio da zavolimo priču o radnji koju je osnovao pradeda okretnog i po mnogo čemu neobičnog knjižara po imenu Satoru Morisaki. I njen nastavak tiho i ubedljivo pripoveda vlasnikova sestričina, dvadesetosmogodišnja dizajnerka Takako, koja je, nakon emotivne i materijalne krize koje su je odvele u duboku depresiju, u knjižari pronašla privremeni smeštaj i posao, a u knjigama i ljudima koji su je okruživali trajno ohrabrenje da ponovo poveruje u ljubav.
Iako je, nakon oporavka, našla posao u struci i odselila se, ona se u narednim godinama neprestano vraća u prostor krcat gomilama knjiga, ispunjen poznatim mirisom stare hartije, zrncima knjiške prašine koje lebde u tankim svetlosnim snopovima i tišinom koju narušava samo šuštanje stranica. U enterijeru koji kao da pripada davnoprošlom vremenu bibliofili tiho, i ne mareći za sveopšte ubrzanje i kakofoniju savremenog sveta, traže štivo među čije stranice će zaroniti u nadi da će doći do rešenja nekog, samo njima poznatog, problema; kolekcionari žudno tragaju za retkim, pa čak i za primercima izmišljenih knjiga; susedi dolaze da olakšaju dušu. A Takako se, sve bliskija sa ujnom i ujakom, jedino na tom mestu oseća sigurno, spokojno i radosno kao u vlastom domu.
Ipak, kao da su je nekadašnje iskustvo rada u knjižari, poznanstvo sa različitim ljudima, njihovim navikama i sklonostima, ali i novootkrivena čitalačka strast preobrazili i oplemenili: umesto mlade osobe čija je pažnja usmerena samo na vlastite promašaje i gubitke, u romanu „Povratak u knjižaru Morisaki“ Takako pripoveda znatno više o drugima nego o sebi, saoseća sa njihovim patnjama zbog bolesti, gubitka bližnjih, neuzvraćenih ljubavi, nastojeći da im pruži podršku i pomogne da se izbore sa traumama. Oni za nju više nisu samo ekscentrični rođaci, kupci od kojih zavisi profit ili posetioci koji među hrpama knjiga prekraćuju vreme, već ljudi čije sudbine, baš kao u vrhunskim književnim remek-delima, na beskrajno različite načine svedoče o smislu umetnosti i večnim pitanjima čovekovog postojanja.
Takano, mnogo preduzimljivija, stamenija i hrabrija nego pre nekoliko godina, nalazi načina da, nakon porodične tragedije, ponovo otvori vrata nevelike radnje za sve one koji knjižaru Morisaki smatraju jednim od najvažnjih mesta u svetu. I da nas, delikatno kao i uvek, pozove da i mi kročimo u povlašćen prostor ispunjen napisanim, ali i onim pričama koje će tek biti zapisane. Bez sumnje, malo je onih koji su već boravili među stranicama koje je ispisao Satoši Jagisava a koji će taj poziv odbiti.
Autor: Olivera Nedeljković
