Prikaz romana „Povratak u knjižaru ’Morisaki’“ Satošija Jagisave

Čitaoci kojima se dopao prvi Jagisavin roman o doživljajima jednog knjižara u tokijskoj četvrti Đimboćo, verovatno će biti radoznali da pročitaju šta se dalje dešavalo sa simpatičnim ujkom knjižárom, njegovom sestričinom Takako i ujnom koja se vratila svom neobičnom mužu da mu pomogne u vođenju radnje.

Sada je akcenat stavljen na stalne posetioce knjižare „Morisaki“ koji dolaze u redovnim vremenskim intervalima, ponekad samo da bi popričali, razgledali stare knjige ili napunili veliku papirnu kesu ulovom naslova koji ih čine srećnim. U tom tihom i pouzdanom svetu ljubitelja knjiga mlada Takako srešće i mladića sa kojim se dobro razume, potom nekoliko simpatičnih staraca koji svoju usamljenost leče čitanjem, i obnoviće jedno prijateljstvo iz studentskih dana.

Atmosfera savremene japanske popularne proze orijentisane na detalj, tišinu, estetiku minucioznog, smenu godišnjih doba koji određuju i raspoloženje i svakodnevne sitnice od kojih se gradi i održava vreme koje neumitno protiče, prisutna je i u ovom kratkom romanu koji predstavlja uspešan nastavak priče o malim ljudima kojima nimalo ne smeta što su mali. Zadovoljstvo jednostavnim životnim darovima ogleda se u kratkim dijalozima koji odslikavaju skoro uvek skromnost i zahvalnost. Tako je ujna Momoko srećna zato što se vratila mužu i knjižari, što je mogla da mu pomaže u poslu i bolje upozna njegovu sestričinu. Njoj sada može da poveri svoje tajne i strepnje, a devojka je počastvovana sve većom ulogom koju ima u porodičnom poslu ali i u životu rođaka.

Bez velikih pretenzija, ovi kratki romani predstavljaju lek u bočici od finog stakla, utehu u  surovom tempu tokijske svakodnevice koju gutaju usamljenost i beskonačna potraga za smislom.  Stoga je u pričama o sreći koja se krije u starim knjigama, šoljici kafe ili čokolade, druženju sa usvojenom macom, cvećari na uglu koju vodi neko ko je odlučio da izađe iz zahuktalog vagona Šinkansena, pohranjena zajednička ideja o odustajanju od trke za karijerom koja usisava čitavog čoveka.

Zbog čega ove romantizovane priče osvajaju publiku širom sveta, nije potrebno mnogo objašnjavati. Takako i njen ujak podržavaju svojim naporima ideju o povratku proverenim vrednostima, kontaktu među poznanicima, smirenosti umesto bespoštedne borbe za prestiž. Ta je atmosfera prisutna i u filmu Vima Vendersa „Savršeni dani“ o jednom zadovoljnom i smirenom čistaču u Tokiju koji najviše uživa da posmatra komorebi, sunčevu svetlost koja se probija kroz krošnje u parkovima. Iz istog razloga četvrt knjižara u Tokiju postaje oaza u prostoru i vremenu koje je zaboravilo na lepotu finih detalja.

Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka

Izvor: Nedeljnik