Prikaz romana „Povratak iz tuđine“ Tomasa Hardija: „Punokrvna“ društvena hronika

Kad je teško – tu je klasika. Odnosno, kada se, sasvim očekivano, izgubimo u pregledu novih naslova iz umova i tastatura ovovremenskih „pera“, najlakše, a možda i najmudrije i najcelishodnije je krenuti u rikverc, tj. vratiti se klasicima, posebice onima koje, ma koliko nam na nivou naslova i/ili opštih informacija deluju poznato, a da ih zapravo nikada zbilja nismo pročitali. To bi mirne duše moglo da se odnosi na roman „Povratak iz tuđine“ (prevela Tatjana Bižić, objavila Laguna) znamenitog Tomasa Hardija, engleskog autora, koji će kanda zauvek ostati najprepoznatljiviji po delima „Tesa od D’Erbervila“, „Daleko od razuzdane gomile“ i „Neznani Džud“.

Eto, dakle, razloga više da punu pažnju posvetimo ovom njegovom, u medijskom i knjižarskom smislu znatno manje „izraubovanom“ delu, tim pre jer je i ovim romanom on veoma elegantno i bez imalo halabuke i zanatske razmetljivosti dosegao vrhunske domete, uspevši da i ovo svoje delo postavi i predoči kao integralan i jednako vredan deo jednog osobenog sveta koji je Hardi tako minuciozno i tako istrajno vrhunskim stilom oslikavao.

Sâm zaplet se tiče povratka Klima Jobrajta iz raskošnog Pariza u otužni, sumorni i skromni pejzaž rodnog mu zavičaja. A on se zapravo vraća samom sebi, nošen željom da postane i ostane učitelj u Engleskoj, i sam podučen pravim vrednostima punoće i smisla života, a što nije moguće postići zgrtanjem materijalnih dobara i bogatstava i jurnjavom za ugledom i prestižom.

Tomas Hardi, čemu možemo da posvedočimo čitajući i ovo njegovo vrsno delo, neporecivo je veoma vešt pripovedač, ali možda na prvom mestu i baštinik istina na kojima možda počiva i život u stvarnoj dimenziji. Tako i u ovom njegovom delu bivamo svedoci njegovog iskrenog poriva i posledične hrabrosti da ukaže da stvarnog bega iz svoje klase unutar strogo kodiranog kastinskog ustrojstva zapravo ni ne može biti.

Osim toga, od Hardija se može naučiti i kako se diskretno pomera i menja pripovedačka žiža, tako da, nalik ostalim njegovim romanima, isprva intimistički postavljena priča sa jasnim središnjim likom, neusiljeno izrasta u „punokrvnu“ društvenu hroniku iz koje se mnogo toga književno vrednog može naučiti.

Autor: Zoran Janković, književni, filmski kritičar i prevodilac

Izvor: Nedeljnik