Prikaz romana „Povest o opsadi Lisabona“, Žozea Saramaga
Rajmundo Benvindo Silva, glavni lik ovog romana, dobio je zadatak da lektoriše istorijsko svedočanstvo iz vremena opsade mavarskog Lisabona 1147, koju je izveo kralj nove, portugalske nacije. Kršeći osnovna pravila svoje profesije, na ključnom mestu u tekstu dodaje jedno „ne“, i time, u teoriji, menja istoriju.
Kada izdavačka kuća otkrije ovaj Rajmundov subverzivan čin, on je, naravno, kažnjen, ali njegov novi glavni urednik dr Marija Sara mu predaje jedini preostali primerak u kojem njegova izmena štamparskom greškom ostaje nepromenjena i predlaže mu da napiše novu istoriju u kojem će njegovo sada već ozloglašeno „ne“ ostati netaknuto. Rajmundo se prihvata ovog projekta, istovremeno započevši ljubavnu vezu sa Marijom Sarom. Pisanje i požuda se prepliću dok se ispisuju nove stranice istorije. Saramago, koji je radio kao književni urednik, uvodi čitaoca u ovaj mukotrpan proces koji je naveo Rajmunda lektora da ispravi istorijski rukopis. Rajmundo proverava hronološki sled, vodeći računa o preciznoj i tačnoj terminologiji, ali što je još važnije, procenjuje i primarne izvore na kojima je ovo istorijsko svedočanstvo zasnovano. Na primer, u tekstu je stajalo da su u vreme opsade Lisabona krstaši, koji su bili u prolazu, pomogli portugalskom kralju. Rajmundova promena sugeriše da krstaši „nisu“ pomogli Portugalcima jer je po njegovom mišljenju bilo sporno to što kralj krstašima nije ponudio nikakav plen nakon pobede; to ga je navelo da zaključi da kraljev govor zvuči više kao propoved, kao da te reči izgovara neko starije svešteno lice, a ne kralj. Dok Rajmundo procenjuje istorijski tekst postaje sve jasnije da su izvorna istorijska svedočanstva, sve samo ne izvorna.
Ona su takođe proizvod tumača i prepisivača koji su bili pod uticajem sopstvenih psiholoških stanja i filozofskih uverenja. Rajmundo zaključuje da „izvorna svedočanstva“ i „objektivni izvori“ nisu verodostojni. Dok lektoriše, a kasnije i ispisuje novu istoriju opsade, odlučuje da popuni ono što on smatra da su praznine... Ovaj maštoviti pogled na istoriju opsade vraća Rajmunda u vreme kada je „istorija bila život“. Rajmundov povratak u period kada se događala opsada je u određenim momentima i komičan... Ali ova razmišljanja o opsadi takođe služe da se demistifikuje rat i svaki pokušaj racionalizacije rata. Nisu hrišćani heroji, već varvari koji odsecaju glave, siluju žene i smeju se tome.
Uzvišena religijska retorika hrišćana i Mavara, podjednako, ide rame uz rame sa brutalnim nasiljem počinjenim zarad višeg cilja. Narator odbija da prihvati tu retoriku i kaže: „uvek je isto, bogove nabeđujemo da su krivi za ovo, za ono, a mi smo ti koji sve smišljamo i zaslužujemo, uključujući oprost za ovaj i ostale grehe.“ Dok ispravlja istoriju opsade, Rajmundo shvata da će mu biti dozvoljen samo jedan čin kreativne anarhije. Lisabon više nije mavarski grad, i to je nešto što ne može da promeni. Rajmundova priča se završava odsecanjem glave mujezinu, slepom čoveku koji svakoga dana poziva Mavare na molitvu. Rajmundo opisuje njegovu smrt kao smrt čoveka koji umire u stvarnom strahu, a ubija ga krstaš koga vodi iracionalan strah. Za Saramaga, kao i za Frederika Džejmsona, istorija je puna stradanja. Ali zahvaljujući tome što prihvata da postoji mnoštvo verzija istorijskih događaja i što je voljan da popuni praznine, Saramago nam ipak nudi nadu.
Izvor: exploringfictions.blogspot.com
Prevod: Maja Horvat
