Prikaz romana „Pnin“: Toplina i melanholija mehanizama preživljavanja
Roman „Pnin“ rusko-američkog klasika Vladimira Nabokova (1899–1977) integralno je objavljen 1957. i naslovljen po prezimenu svog glavnog junaka. On, profesor Timofej Pnin, predavač je ruskog jezika i književnosti na američkom koledžu Vajndel u Novoj Engleskoj i izbeglica iz Rusije posle revolucije – čovek bez domovine, čije se postojanje odvija u stalnom privremenom stanju. Roman počinje scenom u kojoj Pnin putuje pogrešnim vozom na predavanje koje treba da održi u jednom ženskom klubu. Time se odmah uspostavlja ironijska distanca i signalizuje osnovni ton romana: junak je, praktično, uvek na korak iza sveta koji ga okružuje.
Pnin je prikazan kao izrazito dobronameran, ali nespretan čovek. Njegov engleski jezik je nesiguran i nepravilan, a njegovo ponašanje često deluje arhaično i neprilagođeno američkim običajima. On ne razume lokalni humor, opsednut je tehničkim napravama i kućnim aparatima, voli red i rasporede, ali, paradoksalno, stalno upada u haos.
Tokom romana pratimo niz Pninovih epizoda: njegove muke sa pronalaženjem smeštaja, probleme na fakultetu usled akademskih intriga, kao i pokušaje da zadrži dostojanstvo u sistemu koji ga vidi pre kao simpatičnu maskotu nego kao ozbiljnog naučnika. Iako je posredi verovatno vrhunski poznavalac ruske književnosti, njegovo znanje ostaje u senci njegove društvene nespretnosti i statusa stranca.
Posebno važan sloj romana čini Pninov privatni život, pre svega odnos s bivšom suprugom Lizom, emocionalno hladnom i sebičnom figurom koja ga iskorišćava i ponižava, ali kojoj je on i dalje duboko privržen. Spremnost glavnog junaka da prihvati njenog sina Viktora kao sopstveno dete predstavlja jedan od najdirljivijih aspekata romana, tim pre što je svestan da mu ta ljubav neće biti uzvraćena.
Iako je roman često izuzetno duhovit, ispod komičnog sloja krije se duboka tuga. Pnin je čovek koga istorija nije samo povredila, već trajno izobličila. U jednom od najpotresnijih poglavlja romana, tokom posete ruskim emigrantima, on se priseća svoje mladalačke ljubavi koja je stradala u nacističkom koncentracionom logoru. U tom trenutku humor nestaje, a roman se suočava sa nemogućnošću racionalnog postojanja u svetu u kome su takvi zločini mogući. Ovo prisećanje jasno pokazuje da Pninova rasejanost i komičnost nisu osobine lakomislenog čoveka, već mehanizmi preživljavanja.
Izuzetno važnu ulogu ima i narator romana. U većem delu knjige on deluje gotovo neutralno, iako se povremeno oseća ironijska distanca. Međutim, u završnom poglavlju narator izlazi u prvi plan, a čitalac shvata da je reč o ličnosti sa sopstvenim interesima, sujetom i potencijalnom zlobom prema Pninu. Ovo otkriće radikalno menja perspektivu čitanja.
Stilski, „Pnin“ je tipično nabokovljevsko delo. Autor sa izuzetnom inventivnošću opisuje predmetni svet i svakodnevne radnje, pretvarajući ih u poetične i često groteskne slike. Njegov jezik je bogat, precizan i virtuozan, što može da predstavlja izvor neprekidnog estetskog uživanja.
Iako deluje kao zbir povezanih priča, „Pnin“ je ipak roman. Naime, mada epizodična struktura i odsustvo klasične radnje mogu delovati fragmentarno, jedinstvo se postiže kroz snažno oblikovan lik glavnog junaka. Pnin nije samo niz komičnih anegdota; on je konzistentna, složena ličnost koja se razvija u svesti čitaoca.
Na kraju, u pitanju je roman o nepripadnosti i ljudskom dostojanstvu. To je priča o čoveku koji nikada ne uspeva da se potpuno uklopi, ali koji upravo stoga zadržava moralnu i emocionalnu celovitost. U svojoj toplini i melanholiji „Pnin“ je možda i Nabokovljevo najhumanije ostvarenje. Njegov glavni junak je jedan od onih književnih likova koji dugo ostaju u sećanju – ne kao karikatura, već kao duboko tragično i istinski ljudsko biće.
Autor: Domagoj Petrović
