Prikaz romana „Pnin“: Priča o čoveku sa naočarima od kornjačevine
Roman „Pnin“, četvrto delo koje je Vladimir Vladimirovič Nabokov napisao na engleskom jeziku, objavljen je pre skoro sedam decenija, u martu 1957. godine. Knjiga koju je publikovala Izdavačka kuća „Heinemann“ sa veoma ekspresivnim karikaturalnim crtežom glavnog junaka Timofeja Pavloviča Pnina, ruskog emigranta koji je uhlebljenje kao profesor slavistike našao na koledžu Vejndel, iza koga se do istih visina uzdižu neboderi kao simboli američkog ekonomskog rasta i kupole ruskih crkava, za kratko vreme je doživela značajnu recepciju i drugo izdanje, a bila je nominovana i za značajna književna priznanja.
Iako i danas put do čitalačke publike pronalazi lakše nego većina ostvarenja iz opusa pisca poznatog po virtuoznom stilu i metafikcijskim postupcima, moramo joj pristupiti veoma oprezno, sa posvećenošću i prilježnošću s kakvom književnosti pristupa glavni junak po kome je ovo delo naslovljeno, profesor Timofej Pavlič Pnin. Jedino na taj način, neće nam promaći piščevo maestralno poigravanje sa (ne)pouzdanošću pripovedača, duboka aluzivnost i složena simbolika motiva (poput sveprisutne veverice) kojima je premreženo svih sedam poglavlja romana i neponovljiva jezička akrobatika. A sve to doprineće da dođemo do vlastite istine i duboko razumemo Timofeja Pnina, da ga istinski zavolimo zbog svega onoga što jeste i još više zbog onoga što ne želi da bude i da prema njemu negujemo onu istu čitalačku naklonost kakvu gajimo, recimo, prema knezu Miškinu, Ujka Vanji ili Don Kihoteu o kome je, radeći na rukopisu koji je prvobitno nosio naslov Moj jadni Pnin, Vladimir Nabokov, nimalo slučajno pripremao predavanja.
I samo na taj način, duboko ponirući u svaku istinu koja nam je o ovom junaku posredstvom naratora predočena i na mnoštvo načina dovedena u pitanje, shvatićemo svu tragiku čoveka zašlog u šestu deceniju, koji se neprestano seli: iz mesta u mesto, iz zemlje u zemlju, sa kontinenta na kontinent. Jer on nije samo zamišljeni emigrant koji je u reci nevoljnika izbegao iz Rusije u kojoj se sve promenilo i koji se, nakon lutanja po Evropi, obreo u Novom. On jeste široko obrazovani Rus u pragmatičnoj američkoj provinciji, ali bi stranac bio gde god da se nađe.
Zanet istraživanjima i lišen smisla za realnost, svoje mesto ne nalazi ni u Pragu, ni u Parizu, dostojnog sagovornika nema ni u okruženju sunarodnika koje je isti istorijski usud rasejao po svetu niti među kolegama filolozima. Čini se da se na svakom mestu nalazi, baš kao u prvom poglavlju, u vozu koji ne putuje u pogrešnom pravcu, ali saobraća sasvim novom redu vožnje koji je Timofej Pnin, proveravajući sve ostalo, prenebregao. Kao čovek koji pripada prošlom vremenu i svetu imaginarnog, njega čak ne menjaju ni vlastita tragična iskustva (brak sa nestalnom i proračunatom Lizom, kojoj dopušta da njegovu dobrodušnost otvoreno i bezočno zloupotrebljava, i izdaja najbližih saradnika koji slede imperativ novog doba). On ostaje dosledan svojim principima i to je najviše što može da učini.
Iako su u svakom trenu njegovog postojanja prisutna zbivanja iz prošlosti (odrastanje u bogatoj i uglednoj porodici, bezbrižni časovi i mladalačka ljubav prema Miri, sestri njegovog druga Griše Beločkina), Pnin, zapravo, iskustveno ne poznaje ni svoju domovinu. Sve što o njoj zna naučio je iz knjiga i jedino čime raspolaže jesu sećanja i bibliografske beleške koje akribično sastavlja na svaku moguću temu vezanu za zemlju iz koje je sa sobom poneo samo izuzetno poznavanje i osećaj za ruski jezik. Na neki način, maternji jezik postaje njegov dom i jedino utočište.
Sa neobičnim mirom čoveka koji može izgubiti samo manje od onoga što mu je već iskliznulo iz ruku, on dostojanstveno prima svaki udarac. Čak i onaj kad se izjalovi i njegova gotovo bojažljiva pomisao da najzad može dobiti katerdu na Vejndelu i kupiti kuću nalik nekoj, hiljadama kilometara daleko, u ruskoj provinciji, uz koju bi vlastiti mir ranije i lakše pronašao, „da je sve bilo onako, onako kako je trebalo da bude“. Sav svoj bol i razočarenje, sakupljan godinama stranstvovanja po svetu, u kome se, jasno mu je, ne može računati na tuđu savest kad strašnom smrću u logoru može da bude umorena duša kao što je njegova prva devojka, iskazaće jednim jedinim jaukom. I to ne kad čuje vest da će biti otpušten, niti kada shvati ko će zauzeti njegovo mesto, već u trenu kad pomisli da mu je, kao i sam život, u bezbroj komadića prsla čudesna staklena posuda koju je dobio na poklon od jedinog bića koje mu uzvraća naklonost, mladog Viktora, sina njegove bivše žene.
Isti taj Pnin, predmet stalnih pošalica (od onih na račun njegovog urođeničkog engleskog, njegovih gestova, načina na koji se odeva, korača i vozi, do njegove zaokupljenosti malim napravama i čudima tehnike koja su dospela u većinu američkih domaćinstava) među licemernim i blaziranim profesorima koji svoje akademske karijere grade na plagijarizmu i negativnoj selekciji, uspeće da sačuva dostojanstvo i mir. U najtežim trenucima neće prestati da brine o onima koji su slabiji od njega i krenuće dalje, svestan da mu nije potrebno priznanje od onih koji ne zaslužuju njegovu dobronamernost, erudiciju i bezazlenstvo. I nestaće u blagoj izmaglici, „u kojoj je brdo za brdom daljinu pretvaralo u lepotu, i nije se moglo čak ni pretpostaviti kakvo bi to čudo moglo da usledi“.
I priča o čoveku koji skida naočare od kornjačevine da ne bi jasno video gnusobu sveta koji ga okružuje, može ponovo da počne. Da li ona koju na kraju romana želi da ispriča profesor Kokerel ili neka sasvim drugačija, to nakon sedam decenija od objavljivanja ovog izuzetnog dela samo čitaoci mogu da odluče.
Autor: Olivera Nedeljković
