Prikaz romana Petera Handkea „Golmanov strah od penala“
„Najboljem golmanu na svetu“ Petru „Radiju“ Radenkoviću knjiga se nije dopala: „Pročitam prvu stranu – ima nade. Pročitam drugu stranu – hm. Pročitam treću stranu – nije baš ono što očekujem od knjige. Protraćeno vreme. Hvala lepo.“
Dobro. Delo Petera Handkea nije ni namenjeno „profesiji“.
Dragi Radi, ono što se dešava tvom bivšem kolegi Jozefu Blohu (bilo bi bolje da se preziva Blok, jer Handke očigledno kombinuje imena Jozefa K. i Rudija Bloka iz Kafkinog „Procesa“) na preostalih 115 strana knjige, nećeš pronaći u tradicionalnoj „fudbaletristici“.
Bivši golman Bloh, koji je sada zaposlen kao monter na jednom gradilištu, jednog dana stiče pogrešan utisak da je otpušten jer „u trenutku njegovog pojavljivanja na vratima barake u kojoj su se radnici upravo nalazili niko sem nadzornika nije podigao pogled sa užine“. On zatim besciljno luta ulicama Beča; odlazi u Prater, kafane i bioskop; provodi noć sa bioskopskom blagajnicom, ubija je i beži u mesto na granici sa Italijom, gde provodi dane u dokolici, opijajući se i flertujući sa starom poznanicom, vlasnicom gostionice. O policijskoj istrazi se obaveštava iz novina. A onda se – na fudbalskom terenu, dragi Radi! – priča jednostavno završava.
Ovo nije krimi roman. Handkeov golman ne beži od ruke zakona već živi u strahu od sveta čija se konstrukcija oko njega postepeno urušava. Sve što mu je do tada bilo poznato gubi smisao i postaje strano. Ukratko, njegova stvarnost poprima karakteristike noćne more.
Monter Bloh, iza čijeg zanimanja stoji sasvim jasna metafora (jer ništa mu više ne deluje prirodno, već kao da je samo za njega veštački stvoreno, „montirano“), obitava u svetu u kome su se slike i predmeti transformisali u reči – prvo u aluzije i igre rečima, a zatim i u zapovesti i zabrane. Sve što vidi oko sebe deluje mu neobično upadljivo. Prizori koji ga okružuju nisu prirodni, već kao da su načinjeni za njega lično. Oni imaju nekakvu namenu. Kada ih vidi, bukvalno mu skaču u oči. Kao uzvičnici. Kao naređenja. „I zašto su keksi na drvenom tanjiru u obliku ribe? Šta mu to govore? Da bi trebalo da 'ćuti kao riba'?“
Ono što mu se dešava čitaoci bi verovatno trebalo da prepoznaju kao simptome šizofrenije, iako bi psihopatolozi Blohov poremećaj stručno nazvali „sumanutim idejama odnosa“. Nas, naravno, ne zanima naučna dimenzija knjige, jer, kada je reč o Handkeu, preciznija interpretacija se najčešće pokazuje kao manje zanimljiva.
Otuđenje je konstitutivni element „Golmana“: Blohova rastuća odbojnost prema normalnim, konvencionalnim sredstvima sporazumevanja i opšteprihvaćenom poretku stvari trebalo bi da podstakne iritaciju i nepoverenje prema ustaljenom, jednoličnom, zvaničnom viđenju sveta kod čitaoca. On mora razumeti da se u Handkeovoj knjizi razara sve ono što je i samo destruktivno. Golmanov strah, uči nas ova parabola, deluje kao stabilizator sistema.
Peter Handke, koji pogrešno veruje da osećajnost nije obeležje njegovog stvaralaštva, napisao je ovu ledenu, košmarnu knjigu – njegov do sada najjednostavniji, ali i najujednačeniji i najoriginalniji prozni tekst – uprkos svom očiglednom afinitetu prema Klajstu, Kafki i Kamiju, ili čak Salustiju koga naziva uzorom onih koji teže objektivnoj istoriografiji, nezainteresovanoj za lične motive i osećanja.
I zato je Radi u pravu kada kaže da ovo nije uobičajena knjiga, ali to nikako ne znači da će vreme koje provedete uz nju biti protraćeno.
Tekst je iz arhive Špigla, objavljen 25.05.1970.
Autor: Horst-Diter Ebert
Izvor: spiegel.de
Prevod: Jelena Tanasković
