Prikaz romana „Pačinko“ Min Đin Li: Veličanstvena porodična saga
Izvanredni roman „Pačinko“ Min Đin Li – njeno drugo književno delo – već prvom rečenicom jasno stavlja do znanja šta čitaoca čeka na ovom književnom putu: „Istorija nas je izneverila, ali nije važno.“
Roman „Pačinko“ prati sudbinu četiri generacije jedne korejske porodice, najpre u Koreji pod japanskom okupacijom početkom 20. veka, a potom u Japanu, od godina koje su prethodile Drugom svetskom ratu pa sve do kasnih osamdesetih. Priča počinje na Jongdou, ribarskom selu na ostrvu na krajnjem jugu Koreje, ugovorenim brakom iz kojeg se rađa ćerka Sunđa. Sa šesnaest godina Sunđa se zaljubljuje u uglednog (i oženjenog) mafijaša. Nakon što zatrudni, lokalni pastor pruža joj priliku da započne novi život: nudi joj brak i odlazak u Japan, gde bi živeli u kući njegovog brata, u korejskoj četvrti u Osaki. Njih dvoje kreću u neizvesnu budućnost punu iskušenja.
Pačinko, igra nalik automatima za kockanje koja se može naći širom Japana, postaje simbol koji povezuje ključne teme romana: identitet, zavičaj i pripadnost. Za Korejce koji žive u Japanu, izložene diskriminaciji i isključene iz mnogih tradicionalnih zanimanja, saloni za pačinko predstavljaju jedan od glavnih načina pronalaženja posla i sticanja bogatstva. Poznati kao Zainiči, odnosno strani državljani, Korejci su primorani da na svake tri godine ponovo podnose zahtev za izdavanje registracionih kartica za strance, čak i ako su rođeni u Japanu. Pasoši im se izdaju veoma retko, što putovanja u inostranstvo čini gotovo nemogućim.
Još od ranog detinjstva Sunđin stariji sin svoje korejsko poreklo doživljava kao „taman, težak kamen“; njegova najveća, brižljivo skrivana želja jeste da bude Japanac. Mlađi sin Mozasu, čak i nakon što se obogati zahvaljujući sopstvenim salonima za pačinko, priznaje svom najbližem japanskom prijatelju: „U Seulu ljude kao što sam ja zovu japanskim kopilanima, a u Japanu sam samo još jedan prljavi Korejac, koliko god novca da zaradim ili koliko god da sam dobar.“ Mozasuov sin Solomon to shvata veoma brzo, nakon što diplomira na jednom američkom univerzitetu. Vraća se u Tokio, gde dobija posao u japanskoj filijali jedne britanske investicione banke, uz pogodnosti namenjene zaposlenima angažovanim u inostranstvu. Međutim, čim njegove korejske veze prestanu da budu korisne u okviru jednog poslovnog dogovora, on dobija otkaz. Ipak, Solomon pripada novoj generaciji, koja u sebi nosi manje ožiljaka prošlosti. On veruje da među Japancima još uvek ima dobrih ljudi i sebe smatra Japancem, „iako Japanci nisu tako mislili“.
Poput većine romana koji se urežu duboko u pamćenje, „Pačinko“ je teško prepričati. U ovom obimnom delu istorija je jedan od punopravnih likova. „Pačinko“ govori o autsajderima, manjinama i ljudima lišenim političkih prava, ali i o mnogim drugim temama. Čim pomislimo da smo prepoznali glavno uporište – japansku kolonizaciju Koreje, Drugi svetski rat viđen iz perspektive istočne Azije, hrišćanstvo, porodicu, ljubav ili promenu položaja žena u društvu – priča kreće u potpuno novom pravcu i postaje nešto veće od onoga što smo do tada u njoj prepoznali.
Uprkos širokom vremenskom i istorijskom rasponu, roman pre svega pokreću likovi i njihovi burni životi. Sitni, naizgled nevažni detalji postepeno otkrivaju skrivene strane junaka i pripremaju teren za izuzetno emotivne trenutke. Nakon što Sunđa stigne u Osaku, skromnost njenog života dolazi do punog izražaja, kao recimo kada tek drugi put u životu kroči u restoran. Kada Sunđin muž Isak konačno izađe iz zatvora – nakon što su protiv njega odbačene lažne optužbe, izgledajući „istovremeno i nov i prastar“ – njihov najstariji sin je „nesposoban da odvoji oči od oca iz straha da će ovaj iščeznuti“. Ponovni susret je dirljiv, ali uzdržan: Isak prosto uzima sina za ruku i govori mu: „Moj mili dečko. Blagoslove moj.“
Čitav niz sporednih likova pruža nam različite poglede na svet: devojka koja radi u baru sa hostesama, zemljoradnik koji „nije želeo da ratu tako brzo dođe kraj“ jer mu ratne prilike i visoke cene na crnom tržištu pružaju mogućnost da ostvari „najveću želju njegovog dede“ da kupi susedno zemljište. Česte promene perspektive mogu delovati naglo, ali zauzvrat dobijamo saosećajan i jasan pogled na haotičnu raznolikost samog života.
U ovoj potresnoj epskoj priči nijedna ljudska sudbina nije toliko mala ili beznačajna da ne zaslužuje trenutak pažnje. Autorka nas podseća da se iza spoljašnjosti, ma koliko se životi razlikovali, kriju bezbrojne lične želje, nade i patnje, ali i da često nemamo dovoljno strpljenja i saosećanja da ih zaista uočimo i saslušamo.
Autor: Kris Li
Izvor: nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj
