Prikaz romana „Ostrvo vrana“: Klaustrofobični portret zajednice
Roman „Ostrvo vrana“ pripada prepoznatljivom obrascu skandinavskog policijskog trilera. U njemu norveški pisac Samuel Bjerk – pseudonim Frudea Sandera Ejena (1969) – uspeva da poznatu formulu ispuni dovoljno živim likovima, složenim odnosima i atmosferom koja sve vreme održava osećaj nelagode.
Tri godine pre početka glavne radnje sa ostrva Hitra bez traga nestaje osmogodišnji dečak čiji grob je prazan, jer telo nikada nije pronađeno. Slučaj ostaje nerazjašnjen sve dok se na ostrvu ne dogodi novo ubistvo: šesnaestogodišnja devojka pronađena je brutalno ubijena u starom čamcu, a ime nestalog dečaka ispisano je njenom krvlju. Time se dve naizgled odvojene tragedije povezuju i pokreću istragu koja će otvoriti mnogo više pitanja nego što će u početku dati odgovora.
U središtu romana su istražitelji Mija Kriger i Holger Munk. Ona se povukla iz policije i pokušava da na Hitri započne mirniji život, ali susret s devojčicom koja od nje traži da pronađe nestalog osmogodišnjaka vraća je u svet istrage. Kada bude pronađeno telo ubijene tinejdžerke, Munk dolazi na ostrvo i njih dvoje ponovo postaju istražiteljski tandem. Njihov odnos predstavlja jednu od važnih vrednosti romana: nisu to nepogrešivi heroji, već ljudi opterećeni sopstvenim ranama, iskustvima i slabostima.
Posebno je upečatljivo mesto na kojem je radnja smeštena. Hitra nije samo geografska kulisa već gotovo ravnopravni učesnik u priči. Bjerk je prikazuje kroz vrele letnje dane, more, stene, močvare, puteve i mala naselja, stvarajući snažan osećaj prostora. Lepota pejzaža ne umanjuje mračnu stranu priče; naprotiv, upravo suprotstavljanje svetlog, toplog leta i nasilja čini atmosferu romana još više uznemirujućom. Ostrvo je istovremeno lepo i klaustrofobično: zajednica je mala, ljudi se međusobno poznaju, informacije brzo kruže, a glasine često imaju gotovo istu snagu kao činjenice.
Roman pritom ne počiva prvenstveno na spektakularnim akcionim scenama. Veći deo istrage odvija se relativno mirnim tempom, kroz razgovore, ispitivanja, povezivanje tragova i postepeno otkrivanje odnosa među stanovnicima ostrva. Ipak, upravo u tome leži jedna od Bjerkovih ključnih prednosti. Napetost ne proizlazi samo iz pitanja ko je ubica već i iz stalne neizvesnosti oko toga kome se može verovati. Kratka poglavlja, česti preokreti i paralelne priče dodatno ubrzavaju čitanje i sprečavaju razvlačenje radnje (roman ima gotovo petsto stranica). Čitalac se neprestano navodi da preispituje prethodne pretpostavke i pokušava da odvoji prave tragove od slepih ulica.
Posebno mesto u romanu pripada Miji Kriger. Ona nije samo istražiteljka koja rešava još jedan slučaj, već osoba koja pokušava da obnovi sopstveni život. Njena odluka da napusti policiju pokazuje koliko ju je prethodni posao iscrpeo, dok je povratak istrazi istovremeno profesionalni impuls i lična potreba da pomogne detetu koje od nje traži pomoć. U tom smislu kriminalistička priča dobija i psihološku dimenziju: potraga za nestalim dečakom postaje i svojevrsni povratak glavne junakinje u deo sebe od kojeg je pokušala da pobegne.
„Ostrvo vrana“ je, dakle, klasična detektivska priča, ali njena privlačnost ne počiva samo na misteriji. Ona proizlazi iz spoja snažno dočaranog prostora, uverljivog galerijskog portreta male zajednice, složenih likova i dobro raspoređenih obrta.
Roman možda ne donosi radikalno novu formulu, ali poznate elemente koristi krajnje sigurno i vešto. Nestanak deteta, brutalno ubistvo, zatvorena sredina, bogata porodica, tajne iz prošlosti, istražiteljski tandem i niz mogućih osumnjičenih povezuju se u priču koja uspeva da zadrži čitaočevu pažnju sve do završnice. Zato „Ostrvo vrana“ funkcioniše i kao napeti krimić i kao portret zajednice u kojoj mirna površina skriva mnogo više nego što bi se na prvi pogled moglo pretpostaviti.
Autor: Domagoj Petrović
