Prikaz romana „Okrugla kuća“: Duboki koreni pravde i zla
Roman „Okrugla kuća“, čitaocima sa ovog govornog područja do sada nažalost nedovoljno poznate, a istaknute i nagrađivane američke književnice Luiz Erdrik, u najkraćem i nimalo pogrešno bismo mogli predstaviti kao „Ubiti pticu rugalicu“ sa indijanskom/starosedelačkom temom.
Zahvaljujući odličnom prevodu i pogovoru prof. Aleksandre Izgarjan, jasne su najupečatljivije dodirne tačke sa čuvenim delom Harper Li: problem pravosuđa, nasleđe kolonijalizma i rasizma, odrastanje, istorija, predrasude, nasilje, fokalizator koji tek stupa na stazu sazrevanja, porodica i učenje o svetu kroz primere njegove surovosti. Međutim, „Okrugla kuća“ je mnogo, mnogo više od toga, izuzetno napisana priča o izrazito problematičnim, bolnim, nedovoljno rešavanim pitanjima, prepuna intertekstualnih aluzija, simbola, slojeva u kojima se mešaju mitološko i istoriografsko, tradicija i modernost, zajednica i otuđenost. Sve to se predočava putem složene, bogate, tragične istorije plemena Anišinaba, čije posledice do dana današnjeg uslovljavaju zatvorenost unutar sistema nepravde, diskriminacije i neopravdane dominacije jednih nad drugima, drugačijima.
Među književnim paralelama uočljiva je i ona sa Kingovom novelom „Telo“, odnosno, još više njenom filmskom verzijom „Ostani uz mene“ u režiji Roba Rajnera, budući da glavni junak Džo Kuts evocira 1988. godinu kada je, kao trinaestogodišnjak, proživeo prelomno i po svoju porodicu razarajuće iskustvo, preduzevši odlučne korake uz pomoć trojice najboljih prijatelja.
Jasna hronološka pozicioniranost radnje, koja počinje dve nedelje uoči letnjeg raspusta, uklopljena je sa još određenijom topografijom. Unutar njih pripovedanje odlazi u sve dalju prošlost i natrag, produbljujući dati prostor fabule i osvetljavajući učesnike, njihove postupke, odnose, sudbinsku povezanost. Uvodna scena je upečatljiva: Džoova borba sa korenjem malih stabala koje napada kuću njegovih roditelja, sezonski postupak vađenja izdanaka kao tek jedan od brojnih simboličnih putokaza. U tom trenutku, komentariše odrasli narator, njegov život se još uvek odvija u idiličnom, zaštićenom krugu porodice, nezatrovan sve bližim saznanjem. Tek koji sat kasnije Džoova majka Džeraldin, istoričarka zadužena za plemenske rodoslove i evidentiranje knjiga o poreklu, smeštena je u bolnicu, u teškom stanju nakon brutalnog napada (silovanje i pokušaj ubistva). Dok otac, cenjeni i posvećeni sudija Bazil, oličenje profesionalne časti, očajnički nastoji da pokrene i do kraja istera slučaj, Džo se bezmalo od prvih momenata iščekivanja u bolničkom hodniku suočava sa nepravdom, poniženjima, pravnim nelogičnostima i začkoljicama koje direktno pogađaju sam identitet, osećanje sebe, odnos prema svetu – sada trajno promenjen.
Ono što sledi je kombinacija detektivske, sudske, istorijske i razvojne (coming of age) priče o jednoj traumom potresenoj, pa mukotrpno, ali zahvaljujući hrabrosti preživeloj porodici; o prijateljstvu i pripadanju zajednici; o odnosu kategorija dobra i zla: ne uvek logičnoj niti prihvatljivoj postavci stvari, ali uvek suštinskoj za moralno biće, koje god etničke pripadnosti bilo. Luiz Erdrik sa beskonačnom uverenošću, strpljivo, detaljno i odlučno otvara drugu, izuzetno tamnu i sramotnu stranu prošlosti Sjedinjenih Američkih Država, krvave korene današnje „perjanice svetske demokratije“, služeći se pristupačnim narativom o ljudima koji, kao bilo ko od nas, traže svoje mesto u društvu bez prisilnog odricanja od onoga što jesu.
Seleći se iz jedne rođačke kuće u drugu, Džo i čitaoca upoznaje sa njihovim međusobnim vezama, pri čemu humor (na šta prof. Izgarjan posebno skreće pažnju) i udeo popularne kulture, naročito naučne fantastike, imaju ulogu da istaknu samosvest Indijanaca, ali i ublaže poniženje koje nosi nezahvalan, često beznadežan društveni status. Naslovljavanje poglavlja prema odgovarajućim epizodama serije „Zvezdane staze“, opisi oca Travisa kao polukiborga – polusuperheroja, opsednutost ujaka Vajtija stripovima, uspeli su znaci integracije u američku popularnu kulturu, ali uvek sa pametno odmerenom količinom ironije. Bitno je i to što upravo sveštenik Džou daje da pročita Herbertovu „Dinu“, naučnofantastični klasik koji je briljantno dekonstruisao mit o (belom) spasitelju, Mesiji, pružajući nemilosrdnu parabolu o katastrofalnim posledicama „plemenitih“ i „progresivnih“ namera osvajača.
Spomenula sam na početku značaj vremena; prostor radnje takođe je konstitutivan po priču i definišu ga, ponovo izrazito simbolični, moćni toposi drveta za vešanje i tzv. okrugle kuće. Ova mesta zločina, nekadašnjih i aktuelnog, predstavljaju ne samo fizičku i duhovnu među teritorija koje podrazumevaju svaka svoju jurisdikciju i „zakone“, već su i bolne tačke gde se susreću dva narativa o prošlosti, obredno sa prozaičnim, jedinstvo sa prirodom i grubo gaženje njenih zakonitosti.
U tom smislu posebno je upečatljiv majčin odgovor na pitanje zbog čega nije izmislila nedostajući detalj u svedočenju, koji bi verovatno ubrzao i pojednostavio ishod procesa: Kako sam mogla kasnije da promenim priču? Da počinim krivokletstvo? (…) Šta bi se desilo s mojim osećanjem o tome ko sam?
Druga veoma značajna strana priče je još šira od osnovnog sižea, tako da se pitanja drugosti, naročito podvučena Džoovim tinejdžerskim uzrastom koji sam po sebi podrazumeva zapitanost, otvaraju i u vezi sa likovima bele rase. Otac Travis, Linda Viškob i junakova ujna Sonja, svako u nekom trentku od Džoa obeležen kao negativan, odlično su portretisane ličnosti, žrtve stereotipnih viđenja, pretrpljenih gubitaka i nasilja. Svako od njih troje pomoći će dečaku pružanjem odgovora na teške dileme, ali mu i omogućiti da se posramljeno suoči sa vlastitim pogrešnim uverenjima. Posebno dobar primer takvog ogrešenja je Sonja: s obzirom na to da je nekadašnja striptizeta, neprekidno figurira kao seksualni objekat čak i u očima članova muževljeve porodice koju je bezrezervno prihvatila i zavolela. Drugi izvor junakovih saznanja su najiskusniji pripadnici plemena, pre svega deda Mušum – Džeraldinin drevni otac u čijem su liku savršeno izbalansirani komika i mudrost, a odmah uz njega stara Ignejša, poznata po lascivnim pričama koje, upravo koliko Mušumove parabole, čuvaju i iznova jačaju plemensku samosvest. Važan je i motiv dvojnika, posebno u slučaju Linde, usvojene od indijanske porodice kada su njeni biološki roditelji, Larkovi, zbog urođenog deformiteta odbacili slabije od dvoje blizanaca. Linda celoga života oseća odsustvo brata, ali pomešano sa podeljenom pripadnošću i udelom usvojenog indijanskog verovanja u duhove čuvare ili spiritualne životinje.
Naposletku, iako su četvorica dečaka nerazdvojni, izdvaja se Kepi kao najizrazitije vezan za korene, najzreliji i možda upravo zbog toga osuđen da prerano završi život, ali i ostavi neverovatan trag u Džoovoj priči. Ne samo u vezi sa tom epizodom nego i inače, pripovedanje je, na pravim mestima i bez razotkrivanja koje bi umanjilo efekat tekuće radnje, obeleženo naznakama kasnijih događaja, kao okvirima priče bez klasičnog završnog reza. Jer borba se uvek nastavlja, iz naraštaja u naraštaj, što autorka svojim stvaralaštvom nastoji da istakne.
Luiz Erdrik je „Okruglom kućom“ postavila visoke standarde i ostavila književno svedočanstvo u kom se uživa zahvaljujući pripovedačkoj tehnici, balansiranju napetosti i umetnutih narativa, ali i kojim se zauvek menja percepcija istorije, davno i sa mnogo šupljina ispisane rukom pobednika. Kroz te procepe, srećom, curi i, baš kao u dobrim trilerima, nekažnjene zločine odaje, umetničkim formama izraženo kolektivno pamćenje.
Autor: Isidora Đolović
