Prikaz romana „Nikad nismo bile ovde“: Skeniranje duša
Zloupotrebljavajući nedovoljan razvoj pojedinih segmenata psihijatrije, inteligentne psihopate imaju moć da glume savršeno normalne ličnosti a da prođe mnogo vremena dok i osobe koje su im najbliže, kolege sa posla, partneri ili prijatelji, ne otkriju njihovu istinsku prirodu. Poslednje se dešava glavnoj junakinji i pripovedačici trećeg romana američke novinarke i spisateljice Andree Barc, „Nikad nismo bile ovde“.
U pitanju je triler koji autorka u raznim delovima knjige obogaćuje sasvim drugačijim umećima. Početak teško da bi mogao da bude inspirativniji: Emili i Kristen, najbolje prijateljice još od studija a u kasnim dvadesetim godinama i gotovo oprečnih naravi, jednom godišnje putuju na egzotične destinacije za čime je potreba porasla otkako se druga poslom preselila iz Sjedinjenih Država u Australiju; na prethodnom putovanju u Kambodžu desila se tragedija, ali one ipak odlučuju da krenu u Čile. Umeće Andree Barc ogleda se i u tome što čitalac iz ponuđene postavke ne može da bude siguran koja od dve drugarice je empatičnija, tim pre što je stidljiva, nepoverljiva i nesigurna Emili teže podnela smrt muškarca koji ju je napao tokom prošlog „izleta“, pa je morala da se mnogo više bavi sopstvenom panikom nego sa Kristen čije uho je naizgled u svakom trenutku bilo tu za svoju prijateljicu. Tako bi glavna junakinja mogla da se ispostavi kao neuporedivo sebičnija od dveju protagonistkinja. S druge strane, kad se ispostavi da je psihopata zapravo naturalizovana Australijanka, to je pripremljeno činjenicom da je ona akterka dvaju ubistava: i onog u Kambodži, i novog, u Čileu, do kog dolazi iz samoodbrane jer je sada ona navodno trebalo da bude žrtva napastvovanja. U srednjem, i osmišljeno usporeno prepričanom, delu romana plene Elenini unutrašnji monolozi kojima se osvetljavaju bitna duševna pitanja i narativu pridaju verodostojni nanosi kolebljivosti i straha. Kraj romana je pak sasvim neočekivan, osim što, kao i završetak svake dobre knjige, prisiljava čitaoca da ponovo promisli sadržaj štiva koje je do tog trenutka pratio.
Poznavanje prirode psihopatske ličnosti i odnosa kakve ona gradi izvire i iz opisa potrebe Kristen da – mešajući se u Emilin život dotle da joj traži da na poslu uzme odmor i nastoji da stane na put njenoj vezi s Aronom i možda joj ugrozi život – posle krvavog boravka u Čileu „naplati“ sve usluge koje je učinila za nju. Beskrajno prebijanje računa je upravo okosnica svake toksične veze, pa i one prijateljske, i autorka je očigledno odlično proučila baš takve odnose. Andrea Barc u pravom trenutku prosleđuje Emili – odnosno čitaocima – bitno saznanje iz Kristenine mladosti, čime se postepeno skeniranje prirode ove slojevite, zgodne, prodorne, slobodoumne, odvažne i naizgled empatične, a zapravo psihotične i psihopatske ličnosti, efektno privodi kraju.
Autor: Domagoj Petrović
U pitanju je triler koji autorka u raznim delovima knjige obogaćuje sasvim drugačijim umećima. Početak teško da bi mogao da bude inspirativniji: Emili i Kristen, najbolje prijateljice još od studija a u kasnim dvadesetim godinama i gotovo oprečnih naravi, jednom godišnje putuju na egzotične destinacije za čime je potreba porasla otkako se druga poslom preselila iz Sjedinjenih Država u Australiju; na prethodnom putovanju u Kambodžu desila se tragedija, ali one ipak odlučuju da krenu u Čile. Umeće Andree Barc ogleda se i u tome što čitalac iz ponuđene postavke ne može da bude siguran koja od dve drugarice je empatičnija, tim pre što je stidljiva, nepoverljiva i nesigurna Emili teže podnela smrt muškarca koji ju je napao tokom prošlog „izleta“, pa je morala da se mnogo više bavi sopstvenom panikom nego sa Kristen čije uho je naizgled u svakom trenutku bilo tu za svoju prijateljicu. Tako bi glavna junakinja mogla da se ispostavi kao neuporedivo sebičnija od dveju protagonistkinja. S druge strane, kad se ispostavi da je psihopata zapravo naturalizovana Australijanka, to je pripremljeno činjenicom da je ona akterka dvaju ubistava: i onog u Kambodži, i novog, u Čileu, do kog dolazi iz samoodbrane jer je sada ona navodno trebalo da bude žrtva napastvovanja. U srednjem, i osmišljeno usporeno prepričanom, delu romana plene Elenini unutrašnji monolozi kojima se osvetljavaju bitna duševna pitanja i narativu pridaju verodostojni nanosi kolebljivosti i straha. Kraj romana je pak sasvim neočekivan, osim što, kao i završetak svake dobre knjige, prisiljava čitaoca da ponovo promisli sadržaj štiva koje je do tog trenutka pratio.
Poznavanje prirode psihopatske ličnosti i odnosa kakve ona gradi izvire i iz opisa potrebe Kristen da – mešajući se u Emilin život dotle da joj traži da na poslu uzme odmor i nastoji da stane na put njenoj vezi s Aronom i možda joj ugrozi život – posle krvavog boravka u Čileu „naplati“ sve usluge koje je učinila za nju. Beskrajno prebijanje računa je upravo okosnica svake toksične veze, pa i one prijateljske, i autorka je očigledno odlično proučila baš takve odnose. Andrea Barc u pravom trenutku prosleđuje Emili – odnosno čitaocima – bitno saznanje iz Kristenine mladosti, čime se postepeno skeniranje prirode ove slojevite, zgodne, prodorne, slobodoumne, odvažne i naizgled empatične, a zapravo psihotične i psihopatske ličnosti, efektno privodi kraju.
Autor: Domagoj Petrović
