Prikaz romana „Nebeske reke“: Svi „stajemo“ u kapljicu kiše
Roman „Nebeske reke“ Elif Šafak, koji prepliće sudbine troje ljudi kroz jednu jedinu kap vode, koja se iznova pojavljuje kroz vekove, zadivljujući je pripovedački podvig jedne od najvećih književnica našeg doba.
Involvirani smo u čitanje do poslednjeg atoma u našem telu. Zapahnuti smo, a sa kose kao da nam se cedi teška voda puna cvasti vrbe. To se dešava kada su nam u rukama dela velikih pisaca i kada su priče titanske.
Pisac se može osetiti već na prvoj strani. U slučaju ovog romana odmah se vidi da je izvanredan. A posle prve strane sve se slaže kao delovi slagalice, sve kapi kiše i talasići reka jure u onu početnu čitalačku, punu cvasti vrbe. Jurnjava je i uznemirujuća.
Pripovedanje počinje u drevnoj Mesopotamiji, u biblioteci. Sa neba se, a moglo bi se reći iz duše autorke, odvaja kap kiše. Ne može da se pocepa, ali može da se razdvoji u tri paralelna narativa. Tako imamo Artura rođenog pored Temze (Čarls Dikens ima svoj cameo u ovom delu priče), koga će strast za učenjem odvesti u okolinu grada Ninive. Druga junakinja je Narin koja bi trebalo da se krsti u reci Tigar, a treća je hidrološkinja Zalika koja je napustila muža i živi na rečnom brodu.
Kap kiše ima pamćenje, kaže Elif, a reči u nama nalaze stanište. Najviše zato što prvo oseća ona, uspešno prateći duh odličnosti savremenog britanskog romana koji se pak nastavlja na veličanstvenosti svih pisaca Britanije koji su mu prethodili. Elif u sebi nosi senzibilitet Turske, Francuske, Britanije i drugih meridijana. Ona je svesvetska, svevodena, sveopšta a opet veoma jedinstvena. I obraća se našoj unutrašnjoj vodi.
Onaj ko pristupi ovom štivu srcem doživeće neverovatne sinhronicitete, tražeći nešto sasvim drugo. Susrešće statue i reljefe iz drevnih vremena, ne sluteći da će ih otkriti u Nebeskim vodama. Tolika je moć ove trolične priče.
Čudo je ovaj tekst, čudanstven je čitalački put sa njim. Referencira na „Ep o Gilgamešu“. Roman teče kroz naša prošla i buduća iskustva, govoreći i o skrivenim rekama ispod Londona, Pariza i svih drugih gradova. Verovatno se ljube, kao eterične jegulje. Podzemne, zemne i nadzemne, reke su svuda, voda je izvor i uvir. O vodi je ovde reč, talasa se sa neba, ispod zemlje, iz očiju, ka njoj se hoda, ona menja ljude, o njoj se brine, jer nestaje.
Delo obrađuje i ozbiljne i bolne teme koje potresaju globalno društvo, što je za ovu autorku oduvek karakteristično. Balans između karakterizacije likova i njihovih shvatanja u kakvom svetu žive je doveden do perfekcije. Nekoliko priča se spajaju u jednu epsku. Svi smo, na kraju krajeva, jedno, i to ne okean, nego „stajemo“ u kapljicu kiše.
Tri glavna lika i dve reke. Tako možemo sažeti ovaj opis. Voda spaja sudbine, a ona početna kap, iz Mesopotamije, ostaje ista. Jedna u jednom, u svako doba (viktorijansko i moderno). Elif piše raskošno, zdušno, duboko istraživanje se odrazilo na tekst, njena intuicija je perfektna.
Roman ima nekoliko ključnih, duboko emotivnih i simboličnih momenata, likovi se upliću u živote jedni drugima. Autorka nas uvodi u duboke i potresne tajne, ali nam daje i priliku da se, kao i likovi, iscelimo tako što razumemo ožiljke onih o kojima čitamo. Na pragu je kolektivno isceljenje jer se bavi kompleksnošću kulturnog identiteta.
Saznajemo o tragičnoj sudbini etničke manjine u Iraku, istovremeno otkrivajući drevne istine i neslavne poteze pojedinaca. Autorka je veoma hrabra, a hrabrost je odličan preduslov za nastanak kvalitetnog dela. U ovom je, dodatno, postignut spoj raskošne rečenice i dopiranja do šire čitalačke publike. Nema pretencioznog intelektualizma koji se upinje da prikaže šta sve zna. Elif, očigledno, mnogo zna, ali znanje prenosi kroz osećaj i žar, neisticanjem sopstvenih intelektualnih dostignuća. Postigla je pravu meru znanja i osećanja. Stoga je kap borbe za nasleđe vode u kojoj se, kroz ovaj roman, spajaju trenutak i večnost, slavan.
Moj naklon.
Autor: Ana Atanasković
