Prikaz romana „Majčina ruka“ Igora Marojevića
Novi roman Igora Marojevića „Majčiia ruka“, izdanje Lagune, ne prestaje da uzburkava javnost svojom tematikom. Roman je dodatno aktualizovan sasvim slučajno izašavši kad je počelo da se priča o zakonu o restituciji. Marojević je i do sada pisao o najvećim tabuima kod nas, a sada se dohvatio još jedne škakljive teme: šta će država uraditi sa imovinom nemačkih civila koja im je oduzeta 1945.
I u ovom Marojevićevom romanu imamo dve velike metafore: (plućnu) bolest s jedne i istoriju s druge strane. Ovoga puga, odnos prema istorijskim zbivanjima autor je problematizovao kroz upornost šesnaestogodišnjeg mladića iz kolonističke porodice da otkrije veliku tajnu koja ga muči i o kojoj svi ćute. Vezu između istorije i bolesti vidimo pre svega u činjenici da se bolest mladića, glavnog junaka i naratora, pogoršava ili poboljšava srazmerno njegovim pokušajima da otkrije istorijsku istinu o vlasnicima kuće u kojoj žive njegova tetka i ostali članovi njene porodice. O kakvoj je istorijskoj tajni reč?
Posle zemljotresa u Crnoj Gori (1979), gde je nakon razvoda roditelja kraće vreme živeo sa majkom, glavni junak, učenik drugog razreda gamnazije, vraća se u Novi Vrbas i nastanjuje u tetkinoj kući. Sasvim slučajno pronalazi razne tragove prethodnih vlasnika između ostalih i ugravirani natpis na limenoj pločici kamina na nemačkom jeziku (Bitte keine Abfalle in den Kamin werfen - Molimo ne bacajte otpatke u kamin) o kojima - kao o tragovima prethodnih vlasnika - niko ne želi da govori. To zbunjuje mladića pa otvoreno pita ukućane: „Zar kamin ne drže samo imućni ljudi? Mora da su bivši vlasnici bili bogati i školovani?“ Zid ćutanja, baš kao i neubedljivi odgovori, povećavaju dečakove sumnje i on pomno počinje da uči nemački tim pre što je u njegovom razredu i plavokosa devojka po imenu Herta Šleser koja ga dvojako interesuje: kao moguća partnerka u njegovoj mašti o „konačnom gubljenju nsvinosti“ i kao „učiteljica“ nemačkog jezika koji mu ne ide baš najbolje. Oba interesa će uspeti da ostvari, ali i da se u međuvremenu zaljubi u Hertinu dvadeset godina stariju sestru Sonju. Kroz taj ljubavni trougao mladić će vremenom saznati da su upravo ove Nemice, odnosno njihov stradali otac, bili vlasnici kuće u kojoj je živeo. Razočarano će spoznati i činjenicu da u zemlji postoje delovi istorije koji tek čekaju na demistifikaciju. U ovom slučaju reč je o osvetničkom progonu nemačke zajednice nakon Drugog svetskog rata. Klupko tajne se odmotava i mladić saznaje strašne stvari o logorima koji su postojali od 1944-1948, a u koje su smeštani nemački sugrađani uglavnom civili, mahom nevini ljudi, starci, žene i deca jer su pravi krivci odavno izbegli. Nova vlast je opustele, a bogate nemačke kuće naseljavala življem iz BiH i Crne Gore, i to uglavnom porodice prvoboraca i pristalica nove vlasti. Dobili su i nemačka imanja koja je valjalo obrađivati. Poreklom iz krša, nenaviknuti na nove uslove, kolonisti su se suočili sa ogromnim problemima. Mnogi od njih će se vratiti u postojbinu ne mogavši da izdrže uslove života i rada u ravnici. Dobar deo će ostati, ali većina će se teško integrisati u novo okruženje.
Progon podunavskih „Švaba“ bila je tabuisana istorijska tema do sredine devedesetih kada o njoj počinje otvorenije da se govori premda ne bez opreza. I danas ta tema ima negativne političke konotacije pa se neretko marginalizuje. Marojevićev roman je, između ostalog, i književni doprinos procesu detabuizacije te teme. Stoga roman ima univerzalnu poruku, fabula se mogla odigravati na bilo kom delu zemlje i biti pisana na ma kom jeziku. Tema romana - iako je za name prilike važna - mogla bi biti i puki dekor na romanesknoj građevini. Pokušaji njegovog svođenja na dnevnopolitička pitanja obična su zlonamerna podmetanja i bespotrebna vulgarizacija.
„Majčina ruka“ je uzbudljiv, potresan i umešno ispripovedan roman s tajnim prolazima ka „Žegi“ i „Parteru“ (raniji Marojevićevi romani). Mnogi kritičari smatraju da je ovo jedan od najboljih srpskih romana bar u prethodnih desetak godina. I da nije tako, svi se slažu da je ovo do sada najbolji roman Igora Marojevića, pa ga preporučujem kao nešto, što treba pročitati.
Autor: Dragan Tošić
Izvor: Lozničke novosti
I u ovom Marojevićevom romanu imamo dve velike metafore: (plućnu) bolest s jedne i istoriju s druge strane. Ovoga puga, odnos prema istorijskim zbivanjima autor je problematizovao kroz upornost šesnaestogodišnjeg mladića iz kolonističke porodice da otkrije veliku tajnu koja ga muči i o kojoj svi ćute. Vezu između istorije i bolesti vidimo pre svega u činjenici da se bolest mladića, glavnog junaka i naratora, pogoršava ili poboljšava srazmerno njegovim pokušajima da otkrije istorijsku istinu o vlasnicima kuće u kojoj žive njegova tetka i ostali članovi njene porodice. O kakvoj je istorijskoj tajni reč?
Posle zemljotresa u Crnoj Gori (1979), gde je nakon razvoda roditelja kraće vreme živeo sa majkom, glavni junak, učenik drugog razreda gamnazije, vraća se u Novi Vrbas i nastanjuje u tetkinoj kući. Sasvim slučajno pronalazi razne tragove prethodnih vlasnika između ostalih i ugravirani natpis na limenoj pločici kamina na nemačkom jeziku (Bitte keine Abfalle in den Kamin werfen - Molimo ne bacajte otpatke u kamin) o kojima - kao o tragovima prethodnih vlasnika - niko ne želi da govori. To zbunjuje mladića pa otvoreno pita ukućane: „Zar kamin ne drže samo imućni ljudi? Mora da su bivši vlasnici bili bogati i školovani?“ Zid ćutanja, baš kao i neubedljivi odgovori, povećavaju dečakove sumnje i on pomno počinje da uči nemački tim pre što je u njegovom razredu i plavokosa devojka po imenu Herta Šleser koja ga dvojako interesuje: kao moguća partnerka u njegovoj mašti o „konačnom gubljenju nsvinosti“ i kao „učiteljica“ nemačkog jezika koji mu ne ide baš najbolje. Oba interesa će uspeti da ostvari, ali i da se u međuvremenu zaljubi u Hertinu dvadeset godina stariju sestru Sonju. Kroz taj ljubavni trougao mladić će vremenom saznati da su upravo ove Nemice, odnosno njihov stradali otac, bili vlasnici kuće u kojoj je živeo. Razočarano će spoznati i činjenicu da u zemlji postoje delovi istorije koji tek čekaju na demistifikaciju. U ovom slučaju reč je o osvetničkom progonu nemačke zajednice nakon Drugog svetskog rata. Klupko tajne se odmotava i mladić saznaje strašne stvari o logorima koji su postojali od 1944-1948, a u koje su smeštani nemački sugrađani uglavnom civili, mahom nevini ljudi, starci, žene i deca jer su pravi krivci odavno izbegli. Nova vlast je opustele, a bogate nemačke kuće naseljavala življem iz BiH i Crne Gore, i to uglavnom porodice prvoboraca i pristalica nove vlasti. Dobili su i nemačka imanja koja je valjalo obrađivati. Poreklom iz krša, nenaviknuti na nove uslove, kolonisti su se suočili sa ogromnim problemima. Mnogi od njih će se vratiti u postojbinu ne mogavši da izdrže uslove života i rada u ravnici. Dobar deo će ostati, ali većina će se teško integrisati u novo okruženje.
Progon podunavskih „Švaba“ bila je tabuisana istorijska tema do sredine devedesetih kada o njoj počinje otvorenije da se govori premda ne bez opreza. I danas ta tema ima negativne političke konotacije pa se neretko marginalizuje. Marojevićev roman je, između ostalog, i književni doprinos procesu detabuizacije te teme. Stoga roman ima univerzalnu poruku, fabula se mogla odigravati na bilo kom delu zemlje i biti pisana na ma kom jeziku. Tema romana - iako je za name prilike važna - mogla bi biti i puki dekor na romanesknoj građevini. Pokušaji njegovog svođenja na dnevnopolitička pitanja obična su zlonamerna podmetanja i bespotrebna vulgarizacija.
„Majčina ruka“ je uzbudljiv, potresan i umešno ispripovedan roman s tajnim prolazima ka „Žegi“ i „Parteru“ (raniji Marojevićevi romani). Mnogi kritičari smatraju da je ovo jedan od najboljih srpskih romana bar u prethodnih desetak godina. I da nije tako, svi se slažu da je ovo do sada najbolji roman Igora Marojevića, pa ga preporučujem kao nešto, što treba pročitati.
Autor: Dragan Tošić
Izvor: Lozničke novosti
Autor: Igor Marojević
