Prikaz romana „Magbet“ Jua Nesbea
Šekspirov „Magbet“, prvi put izveden 1606. godine, jedna je od najboljih kriminalističkih priča. Dobro, nije to „ko je ubica“ priča – gotovo odmah saznajemo ko su krivci – ali do današnjeg dana nam pruža predivan psihološki pogled u želje za vlašću i načine na koje moć kvari ljude. U poslednje vreme je veoma popularno prenositi Šekspirova dela u savremen kontekst, a postoji li bolji izbor za autora obrade ovog dramskog teksta u savremeni triler od Jua Nesbea, norveškog pisca koji nam je podario serijal o Hariju Huleu? Na kraju krajeva, priča o Magbetu je prepuna sastojaka koje skandinavski autori poput Nesbea vole da koriste – tmurno vreme, mračni i tragični zaokreti sudbine, podređena ali odlično definisna psihološka podloga, i naravno hladnokrvno ubijanje.
Iako je osnova priče ostala manje-više netaknuta, autor je revitalizovao gotovo svaki njen deo. Čitalac stiže u škotski gradić 1970. godine i Nesbe nas uvodi u to vreme stvarajući prikaz nadrealne atmosfere koja podseća na san, nešto što je uspešno radio u svojim prethodnim romanima. Ali samo nekoliko stranica kasnije počinje ozbiljna akcija prodaje droge na dokovima u kojoj učestvuje zloglasna banda motociklista „Norveški jahači“. Magbet je zapovednik specijalne jedinice i, kao i u originalnoj priči, veoma hrabro se rešava svojih neprijatelja. Time zaslužuje unapređenje koje mu daje zahvalni šef Dankan, i Magbet postaje vođa odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala.
Ledi Magbet je u ovom delu svedena na jednostavno „Ledi“, nekadašnju prostitutku koja sada vodi kazino za pripadnike visoke klase. Ako ste čitali Šekspirovo delo, znate kako se priča odvija – Dankan je drogiran, Ledi prikriva Magbetove tragove, a pre nego kolege iz policije Malkom, Banko i Daf shvate šta se dešava, već su se našli na listi za odstrel.
Ova obrada je prepuna mračnih, domišljatih i fascinantnih detalja jer Nesbe uspeva da arhitekturu uklopi u svoju dramsku postavku. Grad koji je stvorio – zasnovan verovatno na Edinburgu – skovan je tako da podseća na Grad Greha iz neverovatnog stripa Frenka Milera („Sin City“). Magbet na nekoliko nivoa prikazuje koliko ga je moć zatrovala – sa političke strane u gradu, sa organizacione unutar policije i sa društvene uništavajući svako svoje prijateljstvo. Tu su scene sa gradonačelnikom i Hekatom, oružje, bombe i blindirani automobili. A tu je i ubijena beba, u kutiji za cipele.
Mnogo je mračnije i teže od originalne drame...
Takođe je i mnogo duže. Nesbeovi romani „Krv na snegu“ i „Ponoćno sunce“ su nam pokazali koliko poetičan je u stanju da bude. Blago su apstraktni, imaju snažne likove i priče koje su obojene emocijama na svega dvestotinak stranica. „Magbet“ vas vodi na putovanje od preko pet stotina stranica.
Ali, i pored te epske dužine, u knjizi ima odličnih epizoda tokom kojih će vas Ju Nesbe povesti u jurnjavu automobilima i pucnjave u ovom sjajnom, distopijskom prikazu retro Škotske. Iako možda ima neke nedostatke, ovo je prava poslastica za fanove skandinavskog autora.
Izvor: crimefictionlover.com
Prevod: Dragan Matković
