Prikaz romana „Lusi“ Bojana Savića Ostojića
Prozaista Bojan Savić Ostojić se postojano bavi i prevodilaštvom (prevodio je dela Emanuela Bova, Ani Erno, Agote Krištof...), te tokom čitanja njegovih dela nekako prirodno nameće se asocijacija na francusku kratku prozu i, zaista, njegov najnoviji roman, „Lusi“ ponajpre pripada tom stilskom soju, naravno, ne samo na konto slovnomestaškog mu „gabarita“. S druge strane, kao prikladne pop kulturne asocijacije u čitalačkom umu mogle bi da se jave i hit Bijelog dugmeta – „Izgledala je malo čudno, u kaputu žutom krojenom bez veze“ ili pak čitav splet pesama i Miladina Šobića (a na račun svojevrsne objektivizacije draži života po studentskim domovima). S treće strane stiže se i do misli koju je japanska autorka Banana Jošimoto navela u svom (takođe kratkom i takođe veoma kontemplativnom) romanu „N. P.“: „Onaj ko je odsutan, još više je prisutan.“
I upravo tu nailazimo na čvrstu i preciznu analogiju sa onim što pripovedač romana „Lusi“ nastoji da uradi – da kroz izlaganje po nedvosmislenoj mustri slobodne asocijacije ideje, odnosno u varijaciji na roman toka svesti (potcrtanom i grafičkim tretmanom teksta), a u sadejstvu sa ispovednom, Ich-formom, prevashodno sebi pojasni zašto mu i u tolikoj meri i dalje teško pada nestanak neobične i svojeglave Lusi, sa kojom je godinama združenim snagama gradio izrazito dvosmislen odnos, koji se i po možda i prirodnom mu završetku pokazao kao nepobitno transformativno iskustvo. A drugovanje i kratka i nedorečena i ambivalentna veza sa Lusi su ono kroz čije reči i opažanja spoznajemo njihov odnos i inicirali put strasti ka pripovedanju, što nam daje osnova da u „Lusi“ kao važnu dimenziju prepoznamo i metatekstualnost, odnosno pisanje o samom činu pisanja.
Svim pomenutim aspektima Bojan Savić Ostojić suvereno vlada, pokazujuću zavidnu meru takta i suptilnosti na polju sa kojeg se svaka ovoliko lično intonirana proza svakako lako može survati u vir metiljavosti, kalkulantstva ili pozeraja. Uz sve to, kao i ranijem mu delu „Ništa nije ničije“, u pozadini ove duodrame sa podosta nepoznatih upečatljivo izranja svet ličnih/intimnih beogradskih geografija i mikrokosmos mladih ljudi bolanjovski gladnih umetnosti ili barem zahtevnijih plodova popularne kulture.
Autor: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
I upravo tu nailazimo na čvrstu i preciznu analogiju sa onim što pripovedač romana „Lusi“ nastoji da uradi – da kroz izlaganje po nedvosmislenoj mustri slobodne asocijacije ideje, odnosno u varijaciji na roman toka svesti (potcrtanom i grafičkim tretmanom teksta), a u sadejstvu sa ispovednom, Ich-formom, prevashodno sebi pojasni zašto mu i u tolikoj meri i dalje teško pada nestanak neobične i svojeglave Lusi, sa kojom je godinama združenim snagama gradio izrazito dvosmislen odnos, koji se i po možda i prirodnom mu završetku pokazao kao nepobitno transformativno iskustvo. A drugovanje i kratka i nedorečena i ambivalentna veza sa Lusi su ono kroz čije reči i opažanja spoznajemo njihov odnos i inicirali put strasti ka pripovedanju, što nam daje osnova da u „Lusi“ kao važnu dimenziju prepoznamo i metatekstualnost, odnosno pisanje o samom činu pisanja.
Svim pomenutim aspektima Bojan Savić Ostojić suvereno vlada, pokazujuću zavidnu meru takta i suptilnosti na polju sa kojeg se svaka ovoliko lično intonirana proza svakako lako može survati u vir metiljavosti, kalkulantstva ili pozeraja. Uz sve to, kao i ranijem mu delu „Ništa nije ničije“, u pozadini ove duodrame sa podosta nepoznatih upečatljivo izranja svet ličnih/intimnih beogradskih geografija i mikrokosmos mladih ljudi bolanjovski gladnih umetnosti ili barem zahtevnijih plodova popularne kulture.
Autor: Zoran Janković, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
