Prikaz romana „Krojač“ Jelene Bačić Alimpić: Čudesne sudbine običnih ljudi
Napomena: tekst je prvobitno objavljen 2025. godine
Sredinom prve polovine ove godine odgledao sam intervju koji je Jelena Bačić Alimpić dala u emisiji „Balkanskom ulicom“. I podsetio sam se svog detinjstva i da sam odrastao uz emisije ove čuvene voditeljke koju sam mnogo voleo jer je uvek zračila nekom pozitivnom energijom. Jedan sam od onih kojima je žao što je više nema na malim ekranima. U međuvremenu je započela spisateljsku karijeru i ja sam često pomišljao da pročitam neku njenu knjigu ali nikad mi to nije postajao prioritet. I baš u ovom intervjuu je spomenula da uskoro izlazi njen novi roman „Krojač“ i odlučio sam da prvom prilikom kupim ili taj ili njen prvenac – „Ringišpil“.
Čini se da kod nas postoji duboko usađeno verovanje (ne znam na čemu utemeljeno) da možeš da budeš samo ono za šta si završio školu. Činjenica je da u današnje vreme verovatno svako ko ima dovoljno sredstava može i da snimi pesmu i da objavi knjigu ili šta god mu se prohte. Nikad ovakva uverenja nisu bila moja, pa tako ni sada. Volim da o svemu sudim tek kad lično to iskusim. Nemam ni običaj da čitam utiske i komentare o romanima koje planiram da čitam u bližoj budućnosti, čak se trudim da i sinopsis ne pročitam jer ne želim da imam bilo kakvu predstavu o romanu. Osim toga, ovde je bio slučaj i da „znam“ autorku romana pa je utoliko izazov veći da odvojim njenu ličnost od dela koje ću upravo čitati. I to mi je bilo vrlo lako.
Već na prvim stranicama „Krojača“ imao sam čudan osećaj. Priča mi je delovala zanimljivo, ali su mi dijalozi bili čudni. Do kraja romana sam shvatio da je u pitanju jedna vrsta poštovanja u obraćanju prema najmilijima. Ne kažem da toga danas nema, ali u današnje vreme se majka voli ali se zove „keva“, na primer. I ti momenti su mi zapravo prijali jer je Jelena uspela da dočara to neko drugačije vreme na sjajan način.
Druga stvar koju bih istakao jeste sjajan zaplet i još sjajniji obrti. Taman mislite da ste najbolniji deo priče pročitali, a obrt zapravo tek sledi. I to traje do poslednjeg reda u romanu. Čitajući roman „Krojač“ shvatio sam i da u poslednje vreme najviše volim da čitam baš ovakve knjige. To su romani koji govore o čudesnim sudbinama običnih ljudi. Volim da slušam o ljudskim pričama, volim da saznam kako su neki drugi ljudi živeli, kako su radili, o čemu su razmišljali. Toliko je duša na ovoj planeti, toliko smo različiti i volim da uviđam lepotu upravo u svoj toj različitosti.
Sama priča kao priča me je ostavila bez teksta i to na više mesta. Gutao sam knedlu za knedlom, oči su mi povremeno suzile, i zapravo je svako novo okretanje stranice u meni budilo sve veću znatiželju da saznam šta se dalje dešavalo. Na momente mi je delovala nerealna, ali mislim da je to samo zato što su pojedini vremenski razmaci u knjigama opisani u nekoliko redova ili jednoj rečenici. Tako da bih kao eventualnu zamerku istakao da bi mi bilo draže da je priča malo duža. A možda je to samo onaj osećaj da kad vam se nešto dopadne želite da duže traje.
Ono što me je posebno oduševilo i (s)lomilo više puta jeste snaga majke Marte. Ta žena. Žena! Ne mogu da se usudim da kažem da je jedna od retkih koja bi birala put koji je izabrala. Ne mogu to da znam. Ali taj put koji je izabrala je izuzetno trnovit, a opet (u meni, bar) izaziva ogromno poštovanje. Dopada mi se što su i ljudi oko nje bili svesni njene žrtve, što su to umeli da cene i da je poštuju, pa i da je posavetuju da postoji momenat u životu kada mora da se okrene sebi i pokuša da živi. Nije lako, posebno kad navikneš da živiš na jedan način. Ipak, izuzetno mi je drago što sam „upoznao“ Martu i verujem da će ostati jedan od meni najdražih književnih likova.
Kada sam knjigu završio, shvatio sam da zapravo nisam za vreme čitanja imao momenat: Ovo je napisala Jelena Bačić Alimpić. Nisam pokušavao da čujem njene rečenice, da povežem sa njenim likom koji znam. Taj deo je ostao razdvojen i mislim da je tome doprineo upravo kvalitet romana, jer dok se čita, zaboravi se sve ostalo. I baš zato, a i zbog priče koja mi se izuzetno dopala, „Krojač“ će biti samo prvi u nizu Jeleninih romana koje planiram da pročitam.
I za kraj želim da sačuvam od zaborava momenat kupovine ove knjige, onako za sebe. Ušao sam sa drugom u knjižaru u Novom Sadu u želji da kupimo neke knjige, jer je u toku bila Noć knjige. Kako smo ušli u knjižaru, na dva, tri koraka od vrata na štandu je među knjigama bio i „Krojač“. Uzimam ga i komentarišem kako želim da pročitam nešto od Jelene Bačić Alimpić. Drug mi na to odgovara: „Pa, evo, tu je.“ U tom momentu me zbunjuje govoreći mi kako ne vidim da je tu, iako knjigu držim u ruci. Kažem mu da znam, i mašem knjigom, a on meni kaže: „Jelena je tu, kod kase.“ Kako podižem pogled, Jelena kreće ka vratima i razdaljina između nas se smanjuje. Dete u meni (ono koje je odrastalo uz njene emisije) počinje da vrišti od sreće i ima želju da je pita za autogram, a moje odraslo ja smatra kako nije pristojno tek tako zaustaviti nekoga ko je upravo izašao u šetnju. Ali evo, sedmicama kasnije „Pa, evo, tu je“ mi odzvanja u glavi i smejem se koliko sam pogrešno razumeo druga.
Autor: Dejan Zlatić
Izvor: petrovsvet.com
